Kopaonička škola Prirodnog Prava

Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu

Nazad
BESEDE SA KOPAONIKA
2002
PREDLOG DEKLARACIJE KOPAONICKE SKOLE PRIRODNOG PRAVA

Uvodna usmena rec koju je autor odrzao na Petnaestom susretu Kopaonicke skole prirodnog prava koji je bio posvecen opstoj godisnjoj temi "PRAVO I SVETSKI POREDAK" u okviru stalnog naslova skole "Pravda i pravo" koji je odrzan 13-17. decembra 2002. godine.

Na ovom simpozijumu podneseno je 313 referata rasporedjenih u 6 tematskih oblasti (katedri) Heksagona prirodnog prava: I. Pravo na zivot (zivot, zdravlje, ekologija); II. Pravo na slobodu (krivicno-pravna i procesna zastita licnosti, opsta sloboda licnosti, upravno-pravna zastita licnosti); III. Pravo na imovinu (svojina, denacionalizacija i privatizacija, porezi, nepokretnosti, ugovor, odgovornost za stetu, bankarski poslovi, privredna drustva, privredni ugovori, osiguranje, radni odnosi); IV. Pravo na intelektualnu tvorevinu (autorsko pravo, industrijska svojina); V. Pravo na pravdu (sudska praksa i uloga suda, medjunarodni odnosi i pravda, pravo Evropske Unije, pravna zastita izbeglica i raseljenih lica); VI. Pravo na pravnu drzavu (teorija pravne drzave, vladavina prava u praksi).

Tekst ove usmene reci zabelezen je audio-tehnikom i kasnije autorizovan (sa oznacenjem medjunaslova) i publikovan pod istim naslovom u casopisu "Pravni zivot" br. 1-2 iz 2003. godine.

Dopustite mi slobodu da Vam sa osecanjem najveceg postovanja uputim reci naucne casti, reci vere u trajnost ovde okupljenog znanja i savesti, reci tolerancije, kao odlicja umnih bica, reci vere u bolje i pravednije dane.

Clanovi Kopaonicke alijanse prirodnog prava, Protagonisti ideje prava kao umetnosti o dobrom i pravicnom,
Clanovi Kopaonicke skole koji dolazite sa razlicitih strana sveta,
Svi vi, koji ste svoj opus zasnovali na kulturi razuma i vrlini pravde,

Dame i Gospodo,

Priroda je mera svih stvari, prirodno pravo je mera svih prava. Prirodno pravo je zajednicki jezik covecanstva. I zato, neka je blagosloveno samo ono pravo koje nas bratimi sa svim Ijudima sveta.

Starost rodne kuce prirodnog prava utvrdjuje se, ne brojem godina, vec brojem stoleca. Najstarija era njena je postojbina. Svet misljenja i svet osecanja, rodjen u toj kuci, zivi u vecitoj mladosti, i evo ga danas ovde sa nama i u nama, svuda na svakom koraku prakticnog zivota i na svakom vrhu zajednicke umnosti.

Medju tim vrhovima, ovaj nas Kopaonicki, samo je "jedna slamka medju vihorove", gde "ratuje dusa sa tijelom", savest sa iskusenjem, Ijubav sa mrznjom, gde ratuje sunce pravde sa mracnim oblakom necovjestva.

Nalazeci se u toj opstoj antinomiji, svesni smo istine da nema zivota organizma bez zivota njegovih celija i zato Petnaestogodisnje delo Kopaonicke skole sa svojom Deklaracijom, kao sintezom dosadasnjeg rada, cini pokusaj da tu celiju odrzi u zivotu, a to znaci da vrati veru u pravedno pravo.

Srodnici po prirodi

Jos na samom izmaku petog veka stare ere, Hipija iz Elide, jedan od znacajnih sofista, pre Platona i Aristotela, isticao je univerzalnost i kosmopolitizam prirodnog prava u odnosu na pozitivno pravo, recima: ja sve nas smatram saplemenicima, srodnicima i sugradjanima po prirodi, ali ne i po Ijudskom zakonu, jer on cesto vrsi nasilja Ijudi nad Ijudima, on je cesto tiranin Ijudima, a u prirodi jednako je s jednakim srodno. Zbog ovakvog stava prema prirodnom pravu Hipija ce mnogo kasnije biti nazvan - anticki Hugo Grocijus.

Anticko shvatanje prirodnog prava koje je poniklo u ucenju grckih sofista i koje je preraslo u filozofski sistem Platona i Aristotela i dalje razvijano kroz rimsku Stoicku skolu, zasnivalo se na tri osnovna stava: zakon kao delo Ijudske volje potcinjen je visim zakonima prirode; sustinsko svojstvo prirodnog prava jeste pravda kao moralna odredba koja ujedinjuje komutativnu i distributivnu pravdu; zakon moze biti pravedan ili nepravedan.

Osnov dalje evolucije

Shvatanje prirodnog prava izrazeno u antickoj Grckoj i rimskoj filozofiji i etici, posluzilo je kao temelj za dalji razvoj prirodnog prava i to, najpre, u dva pravca: teoloska interpretacija u smislu bozanskog prava i bozansko umnog prava (Toma Akvinski), i interpretacija koja prirodno pravo odvaja od teologije u smislu laicizacije prirodnog prava i svodi ga na racionalno objasnjenje (Hugo Grocijus).

U okviru racionalne koncepcije prirodnog prava, javljaju se opet dva osnovna pravca: jedan, koji prirodno pravo svodi na biolosko racionalno objasnjenje i drugi, koji prirodno pravo objasnjava iskljucivo autoritetom uma, zbog cega se i naziva racionalno ili umno objasnjenje prirodnog prava.

Nema potrebe da se detaljnije zadrzavamo na ovoj evoluciji, jer to je predjena stranica ove Skole. Pominjem je ovde u nekoliko reci za one koji nisu ranije bili u ovoj Skoli, a za one koji jesu, neka to bude kratko podsecanje. Stoga, sa nekoliko minuta prelazim preko vekova, a glavna misao ove uvodne reci jeste tema koja nas je ove godine okupila. Dozvolite, dakle, jos nekoliko reci na ime te evolucije.

Biolosko racionalna doktrina pocev od 17. veka ispoljila je stav po kome prirodno pravo objasnjava povezanoscu covekovog odredjenog bioloskog svojsva (npr. nagon drustvenosti) sa njegovim umom.

Evolucijom biolosko-racionalne doktrine, teorija prirodnog prava dosla je do cisto racionalne koncepcije po kojoj je razum izvor ukupnog saznanja, sto je proizilazilo iz opste filozofije racionalizma 17. veka (Rene Dekart).

Racionalna koncepcija dobila je svoju filozofsku sublimaciju u 18. veku u delima Imanuela Kanta, koja je danas u sustini ostala jedna od glavnih izvora objasnjenja prirodnog prava. Putem teorije saznanja koja se prostire na culnu oblast (empirijsko saznanje) i neculnu oblast (transcendentno saznanje) doslo se do sinteze o cistom umu kojim se stice transcendentno saznanje kao i saznanje iz culne oblasti. Moralni i zakonski imperativi proizilaze iz uma iz cega sledi zakljucak da je Ijudski um zakonodavac prirodnog prava, zbog cega se ono, prema ovoj filozofiji, i naziva umnim prirodnim pravom.

Matica ljudske savesti

Teorijski izgradjena, racionalna koncepcija prirodnog prava dozivela je svoju najsiru primenu u drugoj polovini 20. veka sve do danas, u brojnim dokumentima Ujedinjenih nacija i standardima Medjunarodne zajednice, tako da se danas moze govoriti, ne samo o renesansi prirodnog prava, vec o jednoj, do sada najpotpunijoj kodifikaciji prirodnog prava coveka koja je ucinjena u istoriji pravne i moralne civilizacije.

Brojne deklaracije, povelje, konvencije, zavrsna dokumenta i drugi opsti akti u okviru delatnosti UN kojima je stvoren jedan novi pravnicki svet, imaju za svoj zajednicki imenitelj kulturu razuma i vriinu pravde, dva stuba misaonog zdanja racionalne koncepcije prirodnog prava.

Ovako razvijen opus prirodnog prava, pracen je danas bogatom knjizevnoscu na razlicitim jezickim podrucjima, uglavnom pod naslovom Ijudskih prava ili prava coveka.

Prirodno pravo kao genusni pojam

Izmedju izraza "prava coveka" i izraza "ljudska prava" nema razlike u pojmovnom smislu. Covek je jedinka koja cini Ijudsku skupinu u pretpostavci neke brojnosti. Kao sto nema Ijudskih prava bez coveka, tako nema ni prava coveka bez drustvenosti.

Oba pomenuta izraza dolaze iz razlicitih pravnih i jezickih podrucja. Tako izraz "ljudska prava" (Human Rights) je u upotrebi na sirokom polju anglo-americkog prava koji se prosirio i na druga podrucja, posebno Evropska, gde se tradicionalno upotrebljava izraz "prava coveka" (Droits de L'Homme).

Bez obzira na razlicitost terminologije, filozofija prirodnog prava zajednicka je i jednom i drugom izrazu. Nema, dakle, teorije "ljudskih prava" ni teorije "prava coveka" bez teorije prirodnog prava.

Svaka doktrina i svaka praksa Ijudskih prava ili prava coveka, mora biti utemeljena na riznici prirodnog prava i to onog koji svoj izvor nalazi u Ijudskom razumu i autoritetu uma kao sublimiranog prirodnog svojstva coveka.

Izraz "prirodno pravo" je genusni pojam i iza njega stoji pravna i filozofska civilizacija od Aristotela i pre njega, do Kanta i posle njega, sve do Univerzalne deklaracije o pravima coveka (1948) i posle nje.

U sirokoj javnosti sva tri izraza se danas upotrebljavaju i nema naucnog razloga koji bi ovu trihotomiju trebalo da uskrati.

Proklamacija prirodnih prava

Ideja prirodnog prava, sa stanovista nacina izrazavanja, imala je dva vida svoje opstojnosti: jedan filozofski i drugi pravno-normativni izraz koji se u proslosti ocitovao u mnogim poveljama i deklaracijama a narocito u francuskoj Deklaraciji o pravima coveka i gradjanina (1789) kojom su prirodna prava proglasena kao neotudjiva i sveta prava coveka. Ovim svecanim recima iz preambule, Deklaracija je oznacila kraj jedne epohe i pocetak nove, sve do savremene Evrope.

Svi istorijski akti koji su pominjali prirodna prava coveka, (npr. Povelja o pravima Virdzinije - 1776) samo su parcijalno regulisali izvesna pitanja u sferi prirodnih prava coveka i to su uglavnom ona prava koja bi danas nazvali klasicnim politickim i gradjanskim pravima, dok su ekonomska i socijalna prava na sirem planu bila izvan regulisanja tih konvencija i povelja.

Prirodna prava coveka, za razliku od pomenutih deklaracija i povelja proslosti, dozivela su svoju obuhvatnost i skoro potpunu kodifikaciju u dokumentima UN i odgovarajucim medjunarodnim organizacijama, cija prosirenja i proklamacije danas predstavljaju mesto zajednicke savesti, ali izvrsenje i prakticna ostvarenja ovih prava predstavljaju hronicnu teskocu koju savremeni svet jos nije u stanju da otkloni.

Brojnost proklamacija

Univerzalnost prirodnih prava coveka proklamovana je, pre svih i iznad svih medjunarodnih dokumenata, Opstom deklaracijom o pravima coveka iz 1948. godine, koja po broju i sadrzini prava coveka predstavlja do sada najvecu kodifikaciju prirodnog prava u istoriji pravne kulture. Ona je pored klasicnih politickih i gradjanskih prava, obuhvatila jos i citav niz ekonomskih i socijalnih prava, cime je zaokruzen dignitet coveka kao drusvenog bica.

Deklaracija je u svom poluvekovnom trajanju (54 godine) postala pravi izvor odakle su poleteli rojevi raznih dokumenata, univerzalnih ili regionalnih: Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima (1966), Medjunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966), Evropska konvencija o zastiti Ijudskih prava i sloboda (1950), Americka konvencija o Ijudskim pravima (1969), Africka povelja o pravima coveka i naroda (1981), Povelja osnovnih prava Evropske unije (2000). Proces zastite Ijudskih prava na evropskom kontinentu isao je i preko zavrsnih dokumenata brojnih konvencija o evropskoj saradnji u materiji Ijudskih prava - zavrsni akti iz Helsinkija, Madrida, Beca, Pariza, Moskve.

Predsedavajuce reci

Opsta deklaracija o pravima coveka iz 1948. godine, svojom osnovnom uvodnom odredbom prihvata racionalnu koncepciju prirodnog prava i na njoj gradi zdanje Ijudskih prava - sva Ijudska bica radjaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima, ona su obdarena razumom i svescu i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva; svako ima pravo na zivot, slobodu i bezbednost licnosti.

Horizonti deklaracije, pored osnovnih prirodnih prava coveka, obuhvataju i druga prava koja se, prema savremenoj terminologiji, nazivaju politickim i gradjanskim. To su pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti, pravo na slobodu mirnog zbora i udruzivanja, pravo na slobodu kretanja, pravo azila od proganjanja, a zatim pravo na jednakost pred zakonom, pravo na pravicno sudjenje, pravo na pretpostavsku nevinosti.

Deklaracija predvidja i niz socijalnih prava kao i onih koji proizilaze iz rada: pravo na rad, pravo na socijalno osiguranje, slobodan izbor zaposlenja i zadovoljavajuce uslove rada, pravo na jednaku platu za jednak rad, pravo na odgovarajuci zivotni standard, pravo na skolovanje, osnivanje porodice i posedovanja imovine.