Kopaonička škola Prirodnog Prava

Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu

Nazad
BESEDE SA KOPAONIKA
2003
PRIRODNO PRAVO I KULTURA MIRA

Uvodna usmena reč koju je autor održao na Sesnaestom susretu Kopaoničke škole prirodnog prava koji je bio posvećen opštoj godišnjoj temi "PRAVO I DEMOKRATSKA KULTURA" u okviru stalnog naslova škole »Pravda i pravo« koji je održan 13-17. decembra 2003. godine.

Na ovom simpozijumu podneseno je 317 referata rasporedjenih u 6 tematskih oblasti (katedri). Heksagona prirodnog prava: I. Pravo na život (život, zdravlje, ekologija); II. Pravo na slobodu (krivično-pravna i procesna zaštita ličnosti, opšta sloboda ličnosti, upravno-pravna zaštita ličnosti); III. Pravo na imovinu (svojina, denacionalizacija i privatizacija, porezi, nepokretnosti, ugovor, odgovornost za štetu, bankarski poslovi, privredna društva, privredni ugovori, osiguranje, radni odnosi); IV. Pravo na intelektualnu tvorevinu (autorsko pravo, industrijska svojina); V. Pravo na pravdu (sudska praksa i uloga suda, medjunarodni odnosi i pravda, pravo Evropske Unije, pravna zaštita izbeglica i raseljenih lica); VI. Pravo na pravnu državu (teorija pravne države, vladavina prava u praksi).

Tekst ove usmene reči zabeležen je audio-tehnikom i kasnije autorizovan (sa označenjem medjunaslova) i publikovan pod istim naslovom u časopisu »Pravni život« br. 1-2 iz 2004. godine.

Poštovane kolege,
Pripadnici škole prirodnog prava,
Odazvanici filozofije pravde,
Uvaženi gosti koji dolazite sa različitih strana
na ovaj zajednički vrh prirode koji se nalazi

Dame i Gospodo,

Velika je naučna čast i profesionalna odgovornost biti ovde na Šesnaestom kolegijumu Kopaoničke škole prirodnog prava, tu gde se pravo bratimi sa svim ljudima sveta, gde se utvrdjuje integritet pravde kao temelj ukupnog pravničkog identiteta.

Kažem ukupnog, dakle, i lokalnog i univerzalnog identiteta. Jer, pogled sa kopaoničkog vrha nije pogled samo jedne ćelije, već je to pogled filozofske opštosti pravničkog organizma, sa neminovnim saznanjem da nema života ćelije bez celine, kao što nema ni Galaksije prava bez njenih članova i njihove simetrije.

Deklaracija

Na toj istini sagradjena je i Deklaracija Kopaoničke škole prirodnog prava, koja je ovde, pod ovim nebom, donesena prošle godine kao sinteza petnaestogodišnjeg rada ove Škole. Kao što je znano, ona je u medjuvremenu prevedena i objavljena u jednoj knjizi na šest velikih jezika - engleski, francuski, nemački, španski, ruski i kineski, i time postala bliža i dostupnija velikom broju ljudi na različitim stranama sveta i na različitim uporednicima opšte i pravničke kulture.

Svojim odredbama, uvodnim, opštim i posebnim delom, Deklaracija nastoji da misaono savlada otvoreno pitanje savremenog sveta, da prevlada i premosti taj laesio enormis izmedju proklamovanih i neostvarenih prava čoveka.

Ona nastoji da popravi i možda koriguje ono zvono uzbune Pesnika krajem 18. veka, koji će, rečima svoga junaka Mefistofela (Faust), skicirati životopis našeg prirodnog prava: O pravu što se s nama rodilo, brige se, na žalost i nije vodilo.

Ona pokušava da preboli granice istine i zablude razdvojene državnim medjama ili prirodnim preprekama. Razume se, mislim na Paskalovu misao - istina s ove strane Pirineja, zabluda je s one.

Ona dolazi da oslobodi kulturu razuma od hanibalskog koraka nasilja, koji nam, ne samo da preti, već, nažalost, evo ga i maršira našom stvarnošću.

I najzad, ova Deklracija dolazi da odstrani pakao dogmatske netolerancije i uvede pravdu kao stožernu vrlinu ljudi koji se radjaju slobodni i jednaki u doslojanstvu života i prirodnom pravu

Iznad prolaznosti

Samo takvo opredeljenje vodi nas u ono podneblje vekovne filozofije prirodnog prava racionalnog smera, sa kojom smo, i sa kojom ćemo, uvek biti iznad prolaznosti tzv. pozitivnog prava, njegove voljnosti ili proizvoljnosti i njegovih, često podnošljivo nepravednih, ali i nepodnošljivo nepravednih zakona, dakle, onih zakona kojima upravlja naoružana nepravda.

Novi početak

I zato ovaj naš Šesnaesti atrijum Kopaoničke škole, treba da bude novi početak našeg delanja, ali sada u smislu preobražaja žive stvarnosti i preoblikovanja društvenih institucija. Tačnije, od danas pripadnici Kopaoničke škole, a preko njih i najšira pravnička javnost, svim svojim umnim i čulnim bićem, treba da se nadju na putu ostvarenja prirodnih prava čoveka proklamovanih našom Deklaracijom i svim drugim deklaracijama, konvencijama i medjunarodnim protokolima i standardima kao izrazom zajedničke umnosti, kulture razuma i vrline pravde. Jer, ako to ne učinimo, naše deklaracije će ostati kao neki nemi spomenik lepih želja i beležnik krize naše ukupne savesti.

Istorijska ostvarenja

Znamo, na mnogim prekretnicama novije evropske istorije, a to znači u nekoliko poslednjih vekova, ideje prirodnog prava bile su inspiracija i motiv, i jedna od najvažnijih pokretačkih snaga sile života i njegove društvenosti. Pod idejama škole Prirodnog prava i poverenja u sopstveni razum, nastalo je svestrano polje evropske Renesanse, tog preporoda kreacije čovečjeg duha i učenosti nad vladavinom svakovrsne dogme koja zatvara bogatstvo života i širinu pravde. Oslobodjenje od srednjovekovnih stega i feudalne strukture, ukidanje vekovne ustanove ropstva - te sramne slike čovečanstva, stvaranje otvorenog tržišta umesto esnafskih lokaliteta, široki zamah ličnih sloboda, autonomija volje ugovornih i drugih subjekata proizašla iz političkog liberalizma proklamovanog od filozofa 18. veka i ekonomskog liberalizma tokom 19. veka - sve je to, kao i mnoge druge pravedne ustanove savremenog sveta, izmedju ostalog, i rezultat vekovnog opusa filozofije prirodnog prava. Mislim, pre svega, na francusku Deklaraciju o pravima čoveka i gradjanina (1789), koja je osnovna prirodna prava čoveka (pravo na život, jednakost, slobodu, svojinu, sigurnost, otpor ugnjetavanju) kodifikovala i proglasila ih neprikosnovenim. Ideje škole Prirodnog prava u ovom periodu bile su vodič za akciju.

Ideje i način ostvarenja

Postavlja se pitanje, da li ideje škole Prirodnog prava, koje su čiste u svom izvoru, zadržavaju to svojstvo i u postupku njihovog ostvarenja i oživotvorenja u praksi. Drugim rečima, da li je inspiracija prirodnog prava u svojoj realnoj istorijskoj dimenziji i oceni, bila uvek verna svom izvoru ili se i ona u svom revolucionarnom zanosu i nasilju pretvorila u svoju suprotnost. Razume se, pitanje se odnosi, ne samo na Francusku revoluciju, već i na svako drugo, pa i na današnje društveno stanje u kome se često uspostavljena sila i nasilje zamenjuje, takodje, silom i nasiljem, s pozivom na ljudska odnosno prirodna prava čoveka proklamovana dokumentima Medjunarodne zajednice. Pustimo, neka nas ovde, sve zajedno još jedanput upita Branko Miljković - hoće li sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj.

Antiteza

U sledstvu ovog pitanja, evo još jednog: da li je Bastilja u istoj ravni sa giljotinom. Giljotina, dakle, naprava za seču ljudskih glava, ne može biti legitimacija ideje prirodnog prava, baš kao što ni savremeni raketni i drugi projektili masovne smrti, ne mogu poneti zastavu ljudskih prava. Dakle, onih prava sa kojima se držaoci takvih projektila gromoglasno i svakodnevno lažno hvale.

»Humanitarne akcije«

Upotreba sredstava masovne smrti, bez obzira u čijim rukama se ta sredstva nalaze, malih ili velikih, demokratskih ili nedemokratskih, pravnih ili antipravnih država - uvek predstavlja akt antiljudskog ponašanja i flagrantnu povredu prirodnog prava čoveka na život i slobodu, kao i povredu drugih prirodnih prava koja otuda proizilaze. Ovo, još i više, kada se takvi akti preduzimaju sa hipokrizijom preventinih »humanitarnih akcija« ili »milosrdnih andjela« pod čijim dejstvom, gotovo svakoga dana, gube živote nevini ljudi i nejaka deca, sa istim prirodnim pravom na život kao i oni koji to čine. Pri tome medijska zvona i praporci koji ovakve zločine proglašavaju tzv. kolateralnom štetom, samo su dokaz uvežbanog orkestra projektila smrti.

Sklad ili nesklad

Na osnovu ovoga, postavlja se naučno pitanje sklada ili nesklada prirodnog prava kao inspiracije dobrog i pravičnog i načina ostvarenja te inspiracije. Prirodno pravo prestaje to biti, ako se ono svodi na ekvivalenciju nasilja. Ono mora postići integritet pravde, i to ne samo u svom filozofskom izvoru, već i u praktičnom ostvarenju. Konkretna ocena ne može biti objektivna ako je u rukama političkog ili nekog drugog oportuniteta i prostorno vremenske prolaznosti. Ona mora biti prepuštena nauci kao istinoljubivoj sumnji i argumentovanoj tvrdnji sposobnoj da preživi svoje i buduće vreme.

Poziv na kulturu mira

Sve je ovo rečeno, samo da bismo podvukli, da Deklaracija Kopaoničke škole prirodnog prava, nije poziv na pobunu putem bilo kakvog nasilja. Naprotiv, ona je, sledstveno racionalnoj koncepciji prirodnog prava koja ovde predsedava već punih petnaest godina, poziv svakom pripadniku Škole i široj javnosti, da svim svojim bićem, podigne svoj kulturni standard do tog stepena, da prihvati i ostvaruje tolerantnost kao conditio sine qua non oživotvorenja danas kodifikovanih, ali nedovoljno ostvarenih prirodnih prava čoveka.

Prema tome, Deklaracija naše Škole poziva na tolerantnost kao izaz duhovne slobode i kao izraz kulture mira. Onog mira koji je uvek bio i ostao antipod nekulturi rata i ratnim zločinima. Drugim rečima, to je poziv na onu tolerantnost, koja, nekulturu rata zamenjuje kulturom mira.

Preteča

Osnove takve tolerancije Kopaonička škola je postavila još 1999. godine, tačnije 1998. godine, ali te godine nismo mogli ove misli da saopštimo, zbog opresije tadašnje netolerantne vlasti u Srbiji, ali, to je epizoda koja više nema značaja. Dakle, stavovi ove Škole o toleranciji, bili su doneseni i publikovani i pre Rezolucije UN o ljudskim pravima i kulturnoj raznolikosti (2000) odnosno pre Istanbulske deklaracije iz 2002. godine, koja je, takodje, bila posvećena pitanjima kulturne raznolikosti i tolerancije. To samo može da služi na čast ovoj Školi koja je svoje stavove o toleranciji izgradila na osnovu racionalne koncepcije prirodnog prava.

U stvari, stavovi o toleranciji bili su jednim delom već formulisani i saopšteni u Deklaraciji UNESCO-a od 16. novembra 1995. godine, zbog čega je 16. novembra proglašen kao medjunarodni Dan tolerancije. Razume se, to je simbol koji bi trebalo da označi da se tolerancija primenjuje i u preostalih 365 dana, što očigledno nije tako ili bar nije potpuno tako. Mnogi svetski moćnici, puni svoje fizičke, a znatno manje umne snage, nisu se ni setili za taj 16. novembar koji je proglašen medjunarodnim danom tolerancije, već su nastavili svoj put dogmalske netolerancije.

Plan izlaganja

Stoga, ovaj uvodni čas Šesnaestog susreta Kopaoničke škole prirodnog prava, dakle, ove 2003. godine, bar u jednom svom opširnijem delu, biće posvećen, ne samo reprodukovanju bitnih tačaka saopštenih ovde još pre četiri godine, već i pokušajem da se označe elementi jedne koherentne teorije o toleranciji, njene praktične primene i neprimene u savremenom svetu razdvojene i razmekšane savesti, vladavine nasilja kao opozicije umnosti, i možda, svetu posthumane budućnosti. Posle ovog izlaganja uslediće pogled na sve one antagoniste našeg života i slobode koje smo ovde pominjali prošlog decembra, da bismo sumirali i videli gde se danas nalazimo. Posle toga, pokušaću da u celoj toj slici, u tom mozaiku, vidim evropsko pravo i, najzad, u njemu i stanje našeg prava, onako kako ga vidim de lege lata, i kako ga vidim de lege ferenda.

Skica teorije tolerancije

Tolerancija, koja će nam biti ideja vodilja u ovoj uvodnoj reči, biće izložena kroz nekoliko tačaka: neophodnost; značenje; obuhvatnost - demokratska dimenzija, državno pravni i medjunarodni aspekt, socijalna dimenzija, obrazovanje, rešenost za primenu.

Neophodnost

Priroda je zasnovala i organizovala život čoveka po principu zajednice i socijabiliteta, a ne po principu robinzonskom. Ljudskost je po sebi društvenost. Ta društvenost, za razliku od drugih bića, kod čoveka je razvijena uporedo sa razvitkom njegovog uma i razuma koji mu nalaže potrebu za druženjem i udruživanjem, ali ne u »jednoj banalnoj zajednici« već u »mirnom socijalnom stanju koje je organizovano prema datosti čovečijeg razuma.