Kopaonička škola Prirodnog Prava

Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu

Nazad
BESEDE SA KOPAONIKA
Evolucija

Ta konstatacija, kao što je u ovoj Školi dobro poznato, poslužila je pre tri veka Hugu Grocijusu, rodonačeniku naučno sistematizovane škole prirodnog prava, da u nagonu društvenosti i čovečijem razumu, vidi objašnjenje prirodnog prava, koje je do njega, vekovima imalo jednu teološku interpretaciju. Razume se, ja se ovde neću zadržavati na evoluciji te ideje - počev od grčkih sofista, Platona i Aristotela, rimske Stoičke škole, srednjovekovne doktrine Tome Akvinskog, sve do Kanta i postkantovske filozofije, kao osnove za jedan normativni deo prirodnih prava čoveka ili kako se danas uglavnom nazivaju ljudskim pravima, kodifikovanim u okviru delatnosti UN za poslednjih 60 godina, stvarajući jedan novi pravnički svet legitiman u svom izvoru, ali i nelegalan u svojoj primeni odnosno neprimeni. Sve su to dobro poznate stranice ove Škole, i ja se na toj evoluciji neću danas više zadržavati.

Društvenost

Namera mi je, da za potrebe ove uvodne reči u delu koji se odnosi na toleranciju, podvučem društvenost kao svojstvo čoveka i razum koji bi trebalo da ga vodi u samosvesnu slobodu duhovne i materijalne kulture.
Brojnost asocijacija

Dostojanstvo čoveka ostvaruje se u različitim asocijacijama - porodičnoj, urbanoj, regionalnoj, sportskoj, naučnoj i umetničkoj, profesionalnoj, državnoj, najšire u sveopštoj ljudskoj zajednici. Te asocijacije stalno se uvećavaju i umnožavaju, skoro da se može reći, po principu progresije. Zašto je to tako i otkud taj neugasivi zakon prirode za produženjem i uvećanjem naše vrste, razume se, u taj prostor neću se upuštati, ali ću vas podsetiti na misao Ulpianusa iz antičkog Rima, prema kome, odgovor ćemo dobiti kada saznamo sve božanske i ljudske stvari. A dotle, zabluda je naša neminovnost i pored snažnog razvoja naše ukupne intelektualne kulture. U svakom slučaju, uslovi društvenosti postaju sve brojniji i intenzivniji, pa i pitanje tolerancije postaje sve aktuelnije.

Prognoze

Za trenutak samo da naglasim da se društvenost umnožava mnogo više nego što je to bilo u našoj prošlosti. Tako, u vreme donošenja prvih kodifikacija prava u antičko doba, jedva da je bilo 200 ili 300 miliona ljudi na našoj planeti. Mnogo kasnije, recimo u vreme donošenja francuskog Code civil-a (1804) bilo je milijardu ljudi, a u istom veku na njegovom izmaku, dakle, na kraju 19. veka bilo je dve milijarde ljudi, a danas oko 6 milijardi. Naučne prognoze govore da će kroz narednih 30 godina, taj broj se povećati na 10 milijardi, a oko 2200. godine, više desetina milijardi. Danas, svakih 5 sekundi radja se jedan čovečiji život. Pri tome, svi smo jednaki u dolasku i jednaki u odlasku i svi smo i deo i delo prirode.

Realnost

Pri tome, pitanje je, hoće li se ove naučne prognoze i ostvariti ili će je sprečiti dogmatska netolerancija sa svojim antagonistima života - upotrebom akumulirane hemijske i druge energije u svrhu masovnog uništenja, upotrebom ili tačnije zloupotrebom prirodnih bogatstava što vodi u ekološku katastrofu, pojavom novih bolesti, zloupotrebom biotehnologije, terorizmom, genocidom i drugim antiprirodnim aktima. Ali, o tome će još biti reči.

Univerzum spajanja

Ovde na ovom mestu hoću samo da podvučem, da svet danas sve više postaje jedan široki univerzum spajanja i udruživanja, jedna ogromna zajednica različitih parantela, jedan rasprostranjeni dom, u kome, pored različitih, često antagonističkih pravila ponašanja, sve više rastu uniformni i kodifikovani standardi kojima se reguliše dostojanstvo života čoveka i svih njegovih asocijacija, a koji bi trebalo da svet izvedu iz krize u kojoj se nalazi.

Univerzum razdvajanja

Nažalost, proklamovana ljudska prava u tako razvijenom svetu i njihovo ostvarenje nije u zadovoljavajućem odnosu. Ta provalija koja razdvaja kodifkovano misaono zdanje o ljudskim pravima (tačnije, prirodnim pravima) od njihovog praksisa gotovo na svim stranama sveta, danas se javlja kao sudbinski problem opstanka ljudske vrste.

Uslov svih uslova

Ali, pre nego što predjemo na te antagoniste našeg sveukupnog života i mogućnost njihovog prevazilaženja, zadržimo se još na toleranciji kao uslovu svih uslova ostvarenja prirodnih prava čoveka u smislu Heksagona Kopaoničke škole - pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu. Tolerancija je pristanište razuma koji čini temelj Kopaoničke škole prirodnog prava.

Razume se, nije samo tolerancija jedini uslov poštovanja ljudskih prava, ali je ona svodni imenitelj i pokazatelj dokle su metapravne determinante (kulturni standard, demokratska kultura, moralna konstitucija, ekonomska organizacija, politička zrelost i razvijenost, nezavisno sudstvo i druge determinante koje utiču na kvalitet jednog pravnog sistema) došle na svom putu ka filozofiji slobode i socijalnoj pravdi kao stožernoj vrlini svakog socijabiliteta.

I kao što nema vladavine prava (pravne države) bez vladavine uma, tako nema ni ostvarenja ljudskih prava bez uspostavljene tolerancije, kako unutar jedne kulture, tako i medjukulturne tolerancije.

Značenje

Po principu tolerancije, niko nema pravo da sebe stavlja iznad drugog i da prigrabljenom silom, pluralizam života pretvara u monizam svoje vlasti i uprave. Po rečimi Stjuarta Mila - kada bi celo čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo pravo da ga ućutka, kao što ni on, ako bi imao moć, ne bi imao pravo da ućutka čovečanstvo.

Nažalost, prošlost i sadašnjost obiluju svedočanstvima netolerantnog i nasilničkog ponašanja ljudi i njihovih vladinih i nevladinih udruženja koji često upotrebom sile nastoje da ućutkaju čovečanstvo.

Dakle, tolerancija je sposobnost i znak duhovnog punoletstva, da se drugi, ne samo poštuje i sasluša, već i da bude priznat kao ravnopravan, bez obzira da li pripada većini ili manjini, pošto i on isto tako doprinosi demokratskom obrazovanju volje, kao i onaj koji je trenutno ili relativno trajno u poziciji većine.

Prema tome, tolerantan znači biti pomirljiv, miroljubiv, trpeljiv, snošljiv, popustljiv, neagresivan, istinoljubiv, jednom rečju, tolerantan znači biti obziran. U svakom slučaju, tolerantan je onaj čovek koji kulturom svoga razuma shvata da je njegov život i njegov sveukupni status na ovoj planeti isti takav kao i svih drugih.

Vrste

Duhovna tolerancija je pretpostavka svake druge tolerancije, dakle: materijalne tolerancije, političke, klasne i rasne tolerancije, jezičke, nacionalne, svojinske i ugovorne, tolerancije razlika po rodjenju ili bilo kom ubedjenju.

Sticanje

Tolerancija se ne stiče rodjenjem, jer čovek se ne radja kao tolerantno biće ab initio, nego kao egoista sa nagonom samoodržanja i elementarne egzistencije. On to svojstvo stiče razvijenom i doslednom kulturom razuma, a ne zakletvom »tajne večere« koja će ga na prvom koraku nekog interesa izdati i moralno demantovati.

Tolerancija se živi

Tolerancija mora postati trajni identitet i integritet našeg života. Onog života koji nas odvaja, ne samo od svakog stepena divljaštva i varvarstva, i ne samo od odmazde i ucene koja je, nažalost, danas postala prvo slovo u medjunarodnom i drugom ophodjenju, već i od svakog stepena niže kulture.

Drugim rečima, tolerancija je zasnovana na aksiomu društvenosti i visokom stepenu razuma, i kao takva, ona je legura i vezivno tkivo kulture mira kao antipoda nekulturi nasilničkog sukoba

Harmonija u razlikama

Svedimo sve njene atribute i recimo - tolerancija je harmonija u razlikama, baš onako, kako je, prema grčkoj mitologiji, boginja Harmonija izrasla iz suprotnosti boga mržnje i rata Aresa i boginje Afrodite, boginje lepote dobrog.

Demokratska dimenzija

Svako zna da je demokratija zakon većine i to je naravno polazna tačka u ovoj sferi konstatacija i razmišljanja. Tačno je, dakle, da je vladavina većine prvo slovo u azbuci demokratije, ali ako se ostane samo na tom slovu, onda nema azbuke i pismenosti. Takva demokratija može ugroziti pravo manjine ili se čak pretvoriti u svoju suprotnost - tiraniju većine nad manjinom, što bi se moglo nazvati demokratskom diktaturom, iako te dve reči, na prvi pogled, iskazuju neku vrstu inkompatibilnosti.

Vulgarna demokratija

Takvu demokratiju u kojoj većina izriče istinu i u ime takve istine šalje ljude na drugi svet zato što drugačije misle u odnosu na većinu, treba nazvati vulgarnom demokratijom, totalitarnom demokratijom ili demokratskom tiranijom. Ona, osim zakona većine, nema druge atribute kao izraza samosvesne, duhovne i materijalne slobode, medju kojima tolerancija zauzima prvo mesto. Podsetimo se: Sokrat je bolje prošao pred sudom istorije, nego pred sudom atinske demokratije.

To što većina pripadnika jedne zajednice ima isti stav po jednom pitanju, to još nije garantija istine, niti taj fakt daje pravo većini da ugnjetava manjinu, pa makar se ta manjina ispoljava samo u nekoj jedinki. Po prirodnom pravu svi imaju isto pravo na život i slobodu, i zato odluka većine ima značajno dejstvo u smislu funkcionisanja i organizacije neke pravne situacije, ali to još ne znači da je ta većina u pravu, a još manje znači da joj to omogućava da vrši nasilje nad manjinom. Svako može učestvovati u konstituisanju demokratske volje, pa i onaj ko drukčije misli u odnosu na većinu.

Simulovana demokratija

Pored ove vulgarne, kao drugi tip demokratije može se imenovati simulovana demokratija koja po praktičnim efektima nije mnogo odmakla od vulgarne demokratije. Simulovana demokratija obiluje frazama i praznim proklamacijama u različitim državnim i drugim tekstovima od ustava do propisa različite pravne hijerarhije. Medjutim, iza te papirne fasade stoji disimilovano nasilje, i to bilo manjine nad većinom (razne vrste autokratskih i sličnih diktatura), bilo većine nad manjinom. Takva »demokratija« u suštini je vodjena dogmatskom netolerancijom, koja je, kao i vulgarna demokratija, svojstvena antipravnim državama.

Demokratska kultura

Pravnoj državi je svojstvena demokratska kultura koja predstavlja savršeni stepen demokratije u kojoj, pored notornih svojstava demokratije (zakon većine), tolerancija predstavlja bitno obeležje visokog stepena zajedničke umnosti. Kao takva, ona je oznaka pravne države i vladavine zajedničke umnosti.

I upravo, to je i bio razlog što Šesnaestim susretom Kopaoničke škole predsedava ovogodišnja opšta tema »Pravo i demokratska kultura« pored onog stalnog naslova ove škole »Pravda i Pravo«.

Takva vrsta demokratije, tj. demokratska kultura, pretpostavlja političku zrelost odredjene zajednice koja dolazi kao rezultat čitavog niza izvanpravnih činilaca, a koji su izraz »istorijske nužnosti« odgovarajuće zajednice. Nadalje, tu je i svest i odgovornost, jer nema slobode bez odgovornosti, kao što je nema ni pod nasiljem, individualnim ili opštim. I razume se, tu je i tolerancija kao zajednički imenitelj razuma i naše duhovne slobode.

Demokratska kultura

Pravnoj državi je svojstvena demokratska kultura koja predstavlja savršeni stepen demokratije u kojoj, pored notornih svojstava demokratije (zakon većine), tolerancija predstavlja bitno obeležje visokog stepena zajedničke umnosti. Kao takva, ona je oznaka pravne države i vladavine zajedničke umnosti.

I upravo, to je i bio razlog što Šesnaestim susretom Kopaoničke škole predsedava ovogodišnja opšta tema »Pravo i demokratska kultura« pored onog stalnog naslova ove škole »Pravda i Pravo«.

Takva vrsta demokratije, tj. demokratska kultura, pretpostavlja političku zrelost odredjene zajednice koja dolazi kao rezultat čitavog niza izvanpravnih činilaca, a koji su izraz »istorijske nužnosti« odgovarajuće zajednice. Nadalje, tu je i svest i odgovornost, jer nema slobode bez odgovornosti, kao što je nema ni pod nasiljem, individualnim ili opštim. I razume se, tu je i tolerancija kao zajednički imenitelj razuma i naše duhovne slobode.

Kvantum relativizma

Drugim rečima, ne može se biti demokrata u smislu demokratske kulture, bez odredjenog stepena relativizma. Ako neko kaže da je demokrata, a pri tome sluša samo sebe ili samo nalog svoje političke partije i smatra da je istinito jedino to što kaže njegova partija, onda on nije demokrata, bez obzira na ime te partije i njene zvučne naslove. Tada, ti naslovi znače samo mimikriju demokratske kulture, iza koje stoji dogmatska netolerancija koja sigurno vodi u partijsku, a ne pravnu državu. Sve to govori u prilog tvrdnje da se ne može biti demokrata bez jednog kvantuma relativizma.

Opšta kultura

Prema tome, pitanje tolerancije je pitanje opšte kulture koja se dostiže samo visokim stepenom razuma. Ako je stepen individualnog i zajedničkog razvoja, zarobljen dogmom bilo koje vrste (rasa, boja, pol, jezik, veroispovest, političko i drugo mišljenje, nacionalno i društveno poreklo, imovina i druge slične okolnosti) - onda je to suprotnost demokratskoj kulturi.

Naprotiv, ako je taj razum dostigao takvu meru duhovne slobode u smislu racionalne koncepcije prirodnog prava, onda je to put ka demokratskoj kulturi kao najvišem stepenu konstitucije jedne zajednice.

Otuda, tolerancija i dogmatska netolerancija, dva su saputnika života čoveka kao društvenog bića. Kome saputniku će se prikloniti, pitanje je ishoda našeg bitisanja i naše opšte kulture.