Kopaonička škola Prirodnog Prava

Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu

Nazad
BESEDE SA KOPAONIKA
Državno-pravni i medjudržavni nivo

Tolerancija na državnom nivou zahteva postojanje pravednog prava, koje je, u suštini, sinonim za prirodno pravo. Otuda, tolerancija u kontekstu državno-pravnog i medjudržavnog korpusa, može se pratiti kroz tri ugla: pravedno i nepravedno pravo; primena ratifikovanih medjunarodnih konvencija; pravo na toleranciju kao subjektivno pravo.

Pravedno i nepravedno pravo

Pravedno pravo je ono pravo koje u svom izvoru odgovara načelima komutativne i distributivne pravde i koje se primenjuje prema formuli jednakog postupanja u jednakim stvarima, razume se, sve to pod pretpostavkom društveno tolerantne mere, što je empirijsko pitanje u koje ovde nećemo ulaziti.

Razume se, da teorija pravednog prava za sobom ima veliku doktrinu, i ja vas ovde time neću zamarati, jer i to je predjena stranica ove Škole. Ipak, zadržimo se kratko na teorijskom konceptu pravednog prava, posebno sa aspekta količine pravde odnosno nepravde koju može sadržavati i ispoljavati konkretno pozitivno pravo. Još konkretnije - pokornost nepravednom zakonu ili odziv pravdi i savesti.

Dilema je prastara ali uvek živa. Možda bismo mogli reći: pravna i socijalna sigurnost, kao jedan deo opšte pravde, nalaže da se zakoni imaju poštovati, pa čak i u slučaju podnošljive nepravde, ali ne i u slučaju nepodnošljive nepravde.

Dva opusa

U tom smislu, pažnju zaslužuju opusi dva autora. Jedan, Gustav Radbruh koji je pred očima imao nepravedne zakone iz perioda Drugog svetskog rata (otuda i njegovo delo »Zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo«) i drugi, Džon Rouls koji je nešto oko tri decenije kasnije, dakle, u drugačijim istorijskim prilikama i u prisustvu kodifikovanih ljudskih prava od strane UN, isti problem video očima svoje »Teorije pravde« (1971), delo koje je širom sveta izazvalo značajne komentare koji su, zajedno sa pomenutim delom Radbruha, teško mogu zaobići u savremenoj literaturi posvećenoj odnosu pravde i prava.

Radbruh je već u »prvom minutu« svoje filozofije prava digao glas protiv slepog pozitivizma prava, a u korist viših načela prirodnog i umnog prava koja su jača od svakog pravnog propisa, Radbruh proklamuje pravo kao volju za pravdom i to za onom pravdom koju je Aristotel nazvao komutativnom.

U tom smislu, Radbruh će reći: kad se ubijanje političkih protivnika slavi, kad se naredjuje ubijanje ljudi neke druge rase ili ubedjenja, kada se to kažnjava najsurovijim i u najvećem stepenu ponižavajućim kaznama, onda to nije ni pravo, ni pravda, onda su to zločinački zakoni.

Kada zakoni, dakle, svesno opovrgavaju volju za pravdom, kad se npr. ljudska prava samovoljno odobravaju ili odriču ljudima, onda ti zakoni nemaju važenje, onda im narod ne duguje poslušnost, onda i pravnici moraju naći hrabrosti da im poreknu karakter prava.

Medjutim, po rečima ovog autora, svakako da je pored pravde, i opšta korist, jedan od ciljeva prava. Svakako da i zakon kao takav, čak i rdjav, još uvek ima neku vrednost, a to je da obezbedi pravo nasuprot neizvesnosti.

Saglasno ovom stavu, Radbruh je izveo moguću skalu važenja i poštovanja zakona sa stanovišta količine neprava koju zakon sadrži.

Po njemu, sukob izmedju pravde i pravne sigurnosti mogao bi se rešiti na taj način da pozitivno pravo ima prednost i onda kad je sadržinski nepravedno, osim u slučaju kada pozitivni zakon u toliko nepodnošljivoj meri protivreči pravdi, da zakon kao »neispravno pravo« mora odstupiti pred pravdom. Nemoguće je povući oštriju liniju izmedju slučajeva zakonskog neprava i zakona koji važe uprkos neispravne sadržine, ali se najoštrija granica može povući tamo: kad se čak i ne teži za pravdom, kad se jednakost koja čini jezgro pravde, prilikom donošenja propisa osporava, onda zakon nije, recimo, samo »neispravno pravo«, on, štaviše, uopšte nema pravnu prirodu.

Dakle, Radbruh čini skalu: pravedni zakoni, podnošljivo nepravedni zakoni i nepodnošljivo nepravedni zakoni, a to su oni koji nemaju ni pravnu prirodu već izriču u tolikoj meri nejednakost da se to suprotstavlja osnovnim vrednostima prirodnog prava. Na ovoj skali Radbruhove teorije, nemački vrhovni sud je posle pada berlinskog zida osudio na kazne zatvora dvojicu stražara koji su lišili života jedno lice koje je htelo da ilegalno predje berlinski zid.

Evolucija ili revolucija prava

Radbruhova teorija zakonskog neprava i nadzakonskog prava iskazuje na paradigmatičan način odnos izmedju pozitivnog (često nepravednog) prava i prirodnog prava. Zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo - reči su koje predstavljaju jednu sintagmu tačnije sintezu vekovne evolucije pitanja odnosno pozitivnog i prirodnog prava. U tom smislu to je jedna juristička algebra, poput Kantovog kategoričkog imperativa ili apriorne formule pravednosti Huga Grocijusa.

Medjutim, Radbruhova kategorična ocena o nevažnosti nepravednih zakona, kao da ostaje nedorečena pred pitanjem oslobodjenja od takvih zakona. Je li to evolucija ili revolucija prava.

Ciljna interpretacija

Ali, kada već takvi zakoni postoje hoće li sud odbiti da ih primeni ili će ih možda primeniti. Razume se, da je najbolji način oslobodjenja od ovakvih zakona njihovo ukidanje od strane nadležnog zakonodavnog tela.

Medjutim, ako se takvi zakoni uporno održavaju na snazi onda čini se, sud ne bi mogao formalno da odbije njihovu primenu, ali ono što mora da učini je, da putem ciljne interpretacije takve zakone privede razumu i da ih, tako interpretirane, primeni na način kako to odgovara nespornim načelima racionalnog umnog prirodnog prava koja su danas dobila potpuni legitimitet u kodifikatorskim aktima medjunarodne zajednice, aktima koji su u najvećem delu postali sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka.

Pravda kao temeljna povelja

U nešto drugačijem, možda »smirenijem« tonu, o pravdi kao osnovi prava, govori Džon Rouls u svom već pomenutom delu »Teorija pravde«. Po njemu, pravda je prva vrednost društvenih ustanova. Bilo koja teorija, ma koliko da je elegantna i ekonomična, mora da bude odbačena ukoliko nije istinita. Isto tako, zakoni i ustanove, ma koliko delotvorni i dobro uredjeni, ako nisu pravični moraju da se reformišu ili napuste.

Zbog toga se prema ovom autoru, u pravednom drušvu polazi od toga da su slobode jednakih gradjana utvrdjene. Prava zasnovana na pravdi ne mogu biti predmet političkog pregovaranja ili računa društvenih interesa. Budući da su istina i pravda prve vrednosti ljudskog delanja, one su neprikosnovene. Javno shvatanje pravde možemo da zamislimo kao temeljnu povelju dobro uredjene ljudske zajednice.

Na osnovu ovoga, Rouls formuliše dva načela pravde: svako lice bi trebalo da ima jednaka prava na najšire osnovne slobode koje su saglasne sa istim slobodama drugih; društvene i privredne nejednakosti trebalo bi da budu tako uredjene da je istovremeno (a) razumno očekivati da će biti svakome od koristi i (b) da pripadaju položajima i poslovima koji su otvoreni svima.

Tri pozicije

Zaključujemo: pozitivno pravo u odnosu na prirodno pravo može biti stavljeno u tri pozicije: prvo, pozitivno pravo je u saglasnosti ili pretežnoj saglanosti sa načelima racionalnog prirodnog prava; drugo, ono je u podnošljivom raskoraku sa pomenutim načelima i kao podnošljivo nepravedno može biti primenjeno uz odgovarajuću asistenciju interpretacije; treće, ono je u apsolutnoj protivrečnosti sa tim načelima (npr. razne diskriminacije po rodjenju ili ubedjenju) da je po opštem mišljenju nepodnošljivo nepravedno. Kriterijum ove kvalifikacije može se naći u granici društvene tolerancije, što se i egzaktnim putem može utvrditi (stepen pravne nesigurnosti, odgovarajući statistički podaci, raspoloženje javnog mnjenja, pokazatelji socioloških istraživanja, komparativni pregled, tradicija, nesporne činjenice pravne i moralne civilizacije). U prva dva slučaja sud primenjuje zakon, a u trećem, putem interpretacije, držeći se tripartitne teorije (uzorni, supsidijarni i korektivni odnos izmedju pozitivnog i prirodnog pava) primenjuje razumno rešenje koje je primereno notornim načelima prava i pravde i koje je u skladu sa prihvaćenim standardima medjunarodne zajednice.

Ratifikovane konvencije

Jedan veliki pravnički svet koji se formirao u okviru UN i drugih medjunarodnih zajednica u poslednjih 60 godina, ne može ostati izvan ratifikacija pojedinih zemalja i izvan primene onih prava koja su konstituisana mnogobrojnim deklaracijama, rezolucijama i konvencijama.

Razume se, tu je iznad svih Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. godine, koja po broju i sadržini prava čoveka predstavlja do sada najveću kodifikaciju prirodnih prava u istoriji pravne kulture. Ona je pored klasičnih političkih i gradjanskih prava, obuhvatila još čitav niz ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava čime je zaokružen dignitet čoveka kao društvenog bića.

Ona je u svom 55 godišnjem trajanju postala pravi izvor odakle su poleteli rojevi raznih dokumenata, univerzalnih i regionalnih: medjunarodni pakt o gradjanskim i političkim pravima (1966), medjunarodni pakt o socijalnim, ekonomskim i kulturnim pravima (1966), evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950), američka konvencija o ljudskim pravima (1969), afrička povelja o pravima čoveka i naroda (1981), sve do - povelje osnovnih prava čoveka u Evropskoj uniji (2000). Proces zaštite ovih prava išao je i preko završnih dokumenata brojnih konvencija, o kojima ovde neću dalje govoriti, jer to je predjena stranica ove Škole.

Sve se te konvencije zasnivaju na zajedničkoj osnovi ljudskosti, kulturi razuma i vrlini pravde

Primena tolerancije

Dakle, kada je reč o primeni tolerancije na polju medjunarodnih konvencija, onda to znači, da države u kontekstu svojih položaja, ratifikuju te konvencije i treba da ih ostvaruju putem implementacije u svoja zakonodavstva i da isti primenjuju prema opštoj formuli legaliteta koja glasi jednako postupanje u jednakim slučajevima.

Medjutim, ovde se postavlja i pitanje hijerarhije izmedju ratifikovane konvencije i rešenja domaćeg zakonodavstva, tim pre, kada se dva rešenja o istom pitanju nadju u položaju divergencije.

Tada, sledeći opštost ukupnih vrednosti, treba prevagu dati rešenjima ratifikovane konvencije i to ne samo stricti iuris, već i putem interpretacije oba teksta u smislu primene pravednijeg rešenja.

Najzad, treba podvući, da Povelja Srbije i Crne Gore, daje prednost ratifikovanoj konvenciji kao sastavnom delu unutrašnjeg pravnog poretka.

Tolerancija i pozitivno pravo

Kada je reč o toleranciji kao pravno filozofskom pojmu, treba primetiti da postoje brojne teorije koje objašnjavaju svrhu i potrebu tolerancije u demokratskom društvu.

Kako te filozofske postavke o toleranciji smestiti u svet pravnih normi, a da se ne naruši pravna sigurnost koja čini sastavni deo opšte pravde. Drugim rečima, postavlja se pitanje kako toleranciji dati »pravnu odjeću« uz očuvanje pravne sigurnosti. Može li, s pozivom na toleranciju manjina da odbije odredjene zakonske obaveze, a da se ostane u domenu pravednog prava odnosno, može li sudija da odbije primenu nekog zakonskog rešenja zbog poštovanja tolerancije.

Tri načina

Čini se, moguća su tri načina da pravo na toleranciju bude uvedeno u sistem pozitivnog prava.

Prvo, prirodno pravo kao supstrat ili uzor pozitivnom pravu u tom smislu da se ustanove i pravila pozitivnog prava inspirušu ili čak poklapaju sa kategorijama racionalnog prirodnog prava. Tu ideju treba širiti u procesu stvaranja prava (nadležni predstavnički organi) do te mere da je svako pitanje u zakonodavnom postupku pod stalnom pažnjom integriteta pravde kao temelja legitimnog prava. To ne može biti samo pogodba ove ili one politike partije. Političke partije imaju svoju viziju i svoj ugao posmatranja. Ali, ima nešto što je iznad njih, što one ne mogu i ne smeju dirnuti, a to je sud i pravedno zakonodavstvo.

Dakle, sa većom dozom pravednih rešenja postiže se i veći stepen praktične tolerancije i izbegavaju opasnosti od dogmatske netolerancije.

Kada je reč o prirodnom pravu kao uzoru ili supstratu pozitivnog prava, treba primetiti da je racionalno prirodno pravo ideja vodilja koju zakonodavac treba da ima u vidu prilikom stvaranja normi pozitivnog prava.

U stvari, mnoga rešenja pozitivnog prava zasnovana su na načelima prirodnog prava, tako da ona čine elemente pozitivnog prava koji su sjedinjeni u konkretnoj pravnoj normi. Takva norma ima svoj život i primenjuje se kao i svaka druga norma, što znači da pravna sankcija prevashodno obezbeduje njenu primenu. Medjutim, samo dubljom analizom prepoznaju se elementi prirodnog prava, što za konkretnu primenu nije od bitne važnosti, izuzev slučaja i potrebe njene interpretacije.

U tom smislu, pomenimo nekoliko slučajeva: primena načela komutativne i distributivne pravde u materiji deliktne štete što donose pravni principi integralne naknade, i primena u domenu obligacionih ugovora u smislu principa ekvivalencije i niza kategorija prava koji štiti taj princip; pravilo da niko ne može preneti na drugog više prava nego što i sam ima; pravilo da se niko ne može pozivati na sopstvenu nemoralnu radnju; pravila o neosnovanom obogaćenju; ustanova javnog poretka i dobrih običaja; pravila o naturalnim obligacijama; pravila savesnosti i poštenja.