Kopaonička škola Prirodnog Prava

Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu

Nazad
BESEDE SA KOPAONIKA
Permisivne norme

Drugi način na koji tolerancija može ući na vrata pozitivnog prava jeste veća mogućnost korišćenja permisivnih normi tj. onih normi koje subjektu prava dozvoljavaju različita ponašanja pod dejstvom iste sankcije i to kao načelno opredeljenje zakonodavca, a ne samo kao ad hoc postupak.

Potrebno je u zakonodavnom procesu uneti jedno opredeljenje da se prilikom formulisanja svake pravne norme argumentovano razmišlja o upotrebi permisivnih normi shodno prirodi odgovarajućeg pravnog pitanja. To bi bio jedan od značajnih momenata unošenja tolerancije u pravni poredak.

Razume se, da čitave oblasti prava takve norme od davnina imaju npr. oblast privatnog prava, a posebno obligacionog i naslednog.

Medjutim, pravna država koja počiva na demokratskoj kulturi treba da obezbedi tj. da vodi računa da se ove norme još više koriste, i to ne samo u domenu privatnog prava, već i javnog prava, ustavnog, upravnog, finansijskog, socijalnog, pa u izvesnom smislu i krivičnog prava, bar kada je reč o izvršenju krivičnih sankcija - alternativne mere u izvršenju.

U stvari, uvek kada to ne zadire i ne ugrožava javna dobra (opštu korisnost) i zaštićena ljudska prava, permisivne norme treba propisivati u većoj odnosno u najvećoj mogućoj meri, ne samo zbog prava na toleranciju već i zbog toga što se na taj način odvija proces preobraćanja prava od prava kao volje i samovolje vladajuće klase, do prava kao umetnosti o dobrom i pravičnom

Jer, propisivanjem permisivnih normi ostavlja se mogućnost svakom subjektu prava da svoje ponašanje uskladi sa jednim od zakonom predvidjenih alternativa, čime se u velikoj meri ostvaruje i pravo na toleranciju, posebno manjine.

Ograničenje

Ali, ovde mora biti postavljena jedna jasna i kategorična demarkaciona linija izmedju onih društvenih odnosa koji se po prirodi same stvari mogu regulisati permisivnim normama, i onih, kod kojih, radi zaštite opšteg dobra, to nije moguće činiti. Reč je o javnom poretku koji se karakteriše imperativnim normama jer je u pitanju skup principa na kojima je zasnovano postojanje i trajanje jedne pravno organizovane zajednice, a koji se izražavaju prinudnim pravnim propisima i moralnim imperativima koji se moraju poštovati. Ovo tim pre, jer je ustanova javnog poretka danas proširena (nije više zatvorena kapijama nacionalnog prava kako je to ranije bilo) i u izvesnoj meri integrisana dejstvom pravila medjunarodnih standarda o ljudskim pravima.

Uloga suda

Treće - najzad kada je reč o pravu na toleranciju i njegovom uvodjenju u život pozitivnog prava, značajno je zadržati se na ulozi suda (ili drugog organa koji primenjuje pravo) koji ima u postupku primene prava na konkretne životne odnose. Ta uloga nešto je jednostavnija kada zakon upućuje na primenu nekog metapravnog kriterijuma (npr. poslovni običaj, pravična naknada, svesnost) od one kada zakon uopšte ne reguliše odredjeni društveni odnos (pravna praznina) ili što je najteže, kada sam zakon reguliše jedan odnos, ali na nepodnošljivo nepravedan način. Kakva je tada uloga suda s obzirom na pet antičkih reči - ići sudiji znači ići pravdi.

U stvari, uloga suda u primeni prava svodi se na pitanje pozitivizma ili univerzalizma prava. Još je antičko doba razlikovalo jus od leges, pa se postavlja pitanje da li sudija primenjuje samo zakon koji je na pravnoj snazi ili sudija izriče pravdu držeći se važećeg zakona, njegovog smisla i razuma.

U pitanju je interpretacija prava od strane sudije. Jer, pravo je interpretativni pojam i pravo se primenjuje na osnovu razumevanja prava.

Monizam zakonske dogme, jedino se može poljuljati pluralizmom njegovog tumačenja.

Kada je sudija samo automatizovani primenjivač zakonske norme, pa čak i one, koja u tolikoj nepodnošljivoj meri protivreči pravdi da se silom fakta mora povući pred pravdom, i kada se sudiji ne dozvoljava da putem interpretacije takvu zakonsku normu privede pravičnom rešenju, onda se uloga sudije svodi na neku vrstu svoje suprotnosti. Sudija tada postaje zavisan od normativne snage jedne dogme, suprotno opštem mišljenju i svom sudijskom uverenju. Jer, kao što smrt zatvara fizički deo ličnosti, tako i pozitivizam zatvara raskoš prava i celinu pravde.

Dakle, putem interpretacije zakonske norme, posebno u kontekstu ratifikovanih medjunarodnih konvencija, sudija sudi na osnovu razumevanja zakona, a to znači da će konkretnu normu pozitivnog prava staviti u kompoziciju prava kao celine, posebno u smislu usvojenih rešenja medjunarodnih konvencija koje imaju snagu zakona, jer su po ustavnom rešenju, te konvencije sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka.

Pravo na toleranciju kao subjektivno pravo

Pravo na toleranciju treba konstituisati kao posebno subjektivno pravo titulara tolerancije, fizičkog ili pravnog lica. Ovo pravo se sastoji iz odredjenih ovlašćenja ili skupa ovlašćenja i zahteva tj. tužbe u materijalnom smilu reči, a to je mogućnost ovlašćenog lica da od odredjenog lica traži odredjeno ponašanje - dare, facere i non facere.

Svakom subjektivnom pravu tolerancije odgovara obaveza drugog ili drugih lica, što znači da pravo na toleranciju stvara jedan korelativan odnos. Zahtev kao element subjektivnog prava na toleranciju javlja se kao zaštita raznih vrsta tolerancije (politička, ekonomska, nacionalna, verska, klasna, rasna i svaka druga kojom se otklanja diskriminacija po rodjenju ili ubedjenju). Razume se, da u pozitivnom pravu postoje brojne norme i to iz razlicitih disciplina (krivično, upravno, civilno) kojima se štiti po neko pravo iz širokog kruga tolerancije, ali bi jedan opšti pogled, jedna opšta ustavna odredba razradjena zakonom, trebalo da poveže i iskaže rešenost zakonodavca da toleranciju u principu štiti kao posebno subjektivno pravo, i pored zaštite koju ona može imati parcijalno i pod kumulacijom i nekih drugih pravno relevantnih pitanja.

Pravo na toleranciju treba da deluje erga omnes ili interpartes što zavisi od prirode konkretnog prava.

Tako, pravo na toleranciju deluje erga omnes u postupku stvaranja pozitivnog prava, gde se prirodno pravo javlja kao uzor ili supstrat i tu svako može da učestvuje u legitimitetu tog prava, a njegovo pravo bi ovde bilo zaštićeno putem actio popularis tolerantio directa. Isti slučaj je i sa mnogim pravnim situacijama javnog prava, pre svega, upravnog i ustavnog.

Naprotiv, pravo na toleranciju deluje inter partes uglavnom u domenu privatnog prava, ali ta podela je sasvim relativna i stoga kod ovog pitanja (erga omnes ili inter partes) treba zaključiti da svako konkrento pravo na toleranciju odredjuje ovu razliku.

Posebno, treba naglasiti, da ranije pomenute rezolucije i deklaracije UN o toleranciji, iako sveobuhvatno zahvataju ovu materiju, one se ne upuštaju u konstituciju prava na toleranciju kao posebnog subjektivnog prava.

Socijalna dimenzija

Prirodna prava čoveka danas ne mogu biti ostvarena u jednoj petini stanovništva, jer se taj deo sveta (preko milijardu ljudi) nalazi u stanju ekstremnog siromaštva. Objektivno gledano, ako stotine miliona ljudi danas umiru od gladi i nehigijenskih uslova života, onda je za taj deo sveta, demokratska kultura, vladavina prava, politička, gradjanska, ekonomska, socijalna i kulturna prava - još toliko daleko da se o tim pravima ovde može govoriti samo u fikcijama. Sve medjunarodne konvencije o ljudskim pravima ovde doživljavaju sudbinu reke ponornice.

Prema tome, medjunarodna saradnja i tolerancija u toj socijalnoj dimenziji, danas je imperativ sveta, ako on hoće da ide putem savesti i putem pravednih rešenja.

Otuda, tolerancija u sferi globalizcije privrede i svetskog poretka, mora i misaono i materijalno, da dobije snažnu notu socijalne dimenzije, jer se snaga jednog društva i njegova pravda, meri i blagostanjem slabijih.

Obrazovanje

Tolerancija pretpostavlja višestruko obrazovanje, počev od elementarnih znanja o pravima čovcka, i to onih koja mu pripadaju po nacionalnim i naročito medjunarodnim standardima, pa sve do uspostavljanja sistematskih nastavnih metoda svih stepena obrazovanja koja će obuhvatiti kulturni, socijalni, ekonomski, politički i religiozni izvor tolerancije. Ljudi se moraju obrazovati u duhu tolerancije kao harmonije u razlikama, kao svojstva kulture razuma i kulture mira. To mora, pre svih, biti zadatak, pa i ustavna obaveza, i države i drugih odredjenih asocijacija, stručnih i naučnih. To ne sme biti samo jedan školski predmet podeljen na lekcije, već tolerancija mora naći mesto u svim nastavnim, školskim i vanškolskim ustanovama. To obrazovanje treba da doprinese razvoju, pre svega, mladih ljudi u smislu većeg razumevanja, solidarnosti i obzirnosti medju pojedincima, a isto tako medju etničkim, socijalnim, religioznim i jezičkim grupama i narodima.

Rešenost za delanje

Kada se kroz pravo i kroz sve determinante prava, kroz institucije obrazovanja, nauke, kulture i komunikacija - učvrsti uverenje da su svi ljudi na isti način i deo i delo prirode, da na isti način dolaze i odlaze, i da stoga svako ima prirodno pravo na život i slobodu i sva prava koja otuda proizilaze - onda se može reći da je tolerancija, kao neophodnost u uslovima društvenosti i posebno u uslovima medjukulture upućenosti, već prešla prvi korak, i da je na svima nama ljudska dužnost da na tom putu izgradjujemo i dalje korake.

Plan daljeg izlaganja

Sa ovim je, deo o toleranciji u ovoj uvodnoj reči, priveden kraju. A sada, kako sam na početku obećao, prelazim na onaj drugi deo, na one antagoniste našeg života i naše slobode u kontekstu opštih pojava savremenog sveta, a posebno evropskog kontinenta, posle čega ćemo analizirati stanje našeg prava i njegovo mesto u evropskoj pravnoj civilizaciji, što bi bio i završni deo ove uvodne reči.

Pitanje

Da li se demokratska kultura, sa tolerancijom kao svojstvom te kulture, danas može ostvariti.

U odgovoru na ovo pitanje treba poći od realnog stanja stvari, ali i od onoga pogleda koji se zove de lege ferenda.

Pogledajmo najpre kakvo je realno stanje stvari danas, a zatim pogledajmo da li je opšta kriza, posebno kriza prava, zahvatila i krizu nade.

Podsećanje

Na prošlogodišnjem decembru Kopaoničke škole, dakle, pre godinu dana, imenovali smo nekoliko antagonista našeg života, bolje reći, nekoliko agresija na našu civilizaciju, koje prete, pa i delimično ostvaruju, katastrofalne ishode. Tom prilikom nismo izgubili veru u bolje i pravednije dane i posle analize sjaja i bede svetskog poretka, što je bila prošlogodišnja tema Kopaoničke škole, najavili smo jutro novog dana koje će nam doneti umni deo čovečanstva i osloboditi nas aveti masovne smrti i okova straha, na taj način što ćemo izgraditi takve determinante socijalnog kapitala koji će biti u stanju da u većem stepenu ostvari organizaciju društvene zajednice na principima Univerzalne deklaracije o pravima čoveka iz 1948. godine i brojnim opštim i regionalnim dokumentima zasnovanim na odredbama ove Deklaracije.

Tada, pre godinu dana, poverovali smo da se približava čas duhovnog punoletstva čovečanstva.

Danas

Posle godinu dana, pokazalo se da je čulni i nasilnički deo čovečanstva, dobio još jednu bitku nad umnim, ali to još ne znači da je organizovana umnost istakla belu zastavu predaje. Tačno je, da je za ovih godinu dana, na mnogim delovima sveta, prednost dobilo nasilje nad umom i nad tolerancijom. Ali, ne smemo se predavati. Evo jednog istorijskog primera koji, u tom smislu, možda nešto znači.

Kada je Napoleon sumirao svoj život, morao je da kaže: ono po čemu ću biti pamćen, to nisu mojih 40 bitaka koje je sve zbrisao Vaterlo. Ono po čemu ću biti pamćen - to je moj Code civil. I zaista je tako, evo u martu 2004. godine u Parizu će se slaviti 200 godina od donošenja ovog Gradjanskog zakonika koji je obeležio jednu epohu u evropskoj pravnoj civilizaciji. Dakle, kulturna vrednost uvek preživi nekulturu rata, ako ne trenutno, onda sasvim sigurno u istorijskom smislu.

Kriza kulture mira

Dakle, u medjuvremenu, za poslednjih godinu dana, na mnogim stranama sveta, boginje pravde i pravednosti prognane su, a na njihovo mesto nastanili su se bogovi rata i srdžbe. Rat se uselio u mnoge domove, u naše duše. Ljubav je na mnogim meridijanima zamenjena većim stepenom mržnje nego što je to bilo pre godinu dana.

Podjimo redom, onako kako smo prošle godine imenovali aktere moguće kataklizme naše civilizacije.