Kopaonička škola Prirodnog Prava

Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu

Nazad
BESEDE SA KOPAONIKA
Život

Pravo na život, kao zakonsko i nadzakonsko pravo i kao ius cogens prirodnog prava, nije doživelo svestranu zaštitu pravnog, moralnog i religioznog poretka. Žarišta rata, ratnih strahota i zločina, umnožila su se na mnogim stranama sveta.

Posedovanje nuklearnih i drugih akumuliranih energija, stvorili su još veću klimu podozrivosti medju državama, klimu koja je dovela do tzv. prava prvog napada iz tzv. preventivnih razloga.

Razume se, da čitave oblasti prava takve norme od davnina imaju npr. oblast privatnog prava, a posebno obligacionog i naslednog.

Umesto, da su se svi oblici upotrebe ili samog posedovanja u svrhu upotrebe nuklearnog naoružanja proglasili zločinom protivu čovečnosti, bez obzira u čijim se rukama takvo naoružanje nalazilo, dobili smo još crnju sliku sveta u tom pogledu, tako da se Hirošima antiumnosti nije povukla, već je i dalje na sceni ohrabrena uspehom tzv. vojnih operacija koju sve više prati tzv. kolateralna šteta u obliku masovnih lišenja života nevinih ljudi, kojima je, protivno prirodnom pravu, uskraćeno pravo na život. Pri tome, naravno, ne imenujem bilo koga, niti sam na strani bilo koga, već sam na strani savesti, umnosti i pravednosti. Ali, sve te strahote su činjenica koju moramo ovde notirati.

Ekološka ugroženost

Na planu ugroženosti prirode i preteće ekološke katastrofe, još više se produbio jaz, tako da se danas govori o eko terorizmu. Pijaća voda sve više postaje deficitarna, pa čak i opasna za zdravlje ljudi, a druge vode - podzemne i površinske dostižu zabrinjavajući stepen zagadjenosti; nadalje, tu je narušenost celine ozonskog omotača; ispuštanje i emitovanje supstanci jonizujućih zračenja; deponije otpada su sve veće i sve opasnije, kako u stanju mira tako i u stanju transporta, itd. Jednostavno, svu tu antropogenu delatnost nije moguće čak ni nabrojati, a kamoli je sprečiti. To je zabrinjavajuća slika naše biosfere. Umesto globalne zdrave životne sredine, dobili smo globalnu degradaciju životne sredine, tako da su sve mere zakonske i druge vrste, ostale u suštini bespomoćne.

Samouništenje

Genocid kao najgrublja negacija prirodnog prava, a život takodje, nije ozbiljnije sprečen, tako da se i danas uništavaju ili proteruju nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe na raznim stranama sveta.

Narasli terorizam

Terorizam, i naročito tzv. organizovani terorizam, koji predstavlja jedan od značajnih udara na pravo na život, za poslednjih godinu dana, ne samo da se smanjio ili stagnirao, nego se u enormnim razmerama proširio, tako da danas skoro niko nije bezbedan pred tim nasiljem, koje kao antiuman akt, nije ipak uzet u razmatranje u smislu uzroka, već se prešlo na sistem odmazde, koji jednostavno nema kraja i koji se multiplicira svakog dana sa sve većom pojavom suicida na strani onih koji se svesno žrtvuju da bi lišili života veći broj ljudi radi postizanja nekih svojih ciljeva, nacionalnih, odbrambenih ili političkih. I ta trka traje, sa obe strane, kako one koja čini teroristički akt radi postizanja odgovarajućeg efckta, tako i one druge, koja sistemom odmazde čini ekvivalenciju nasilja, pa često i prelazi granice odbrane čineći novi atak krvne osvete. I tako ekvivalencija nasilja nastavlja trku »ko je koga više«, što, očigledno, vodi u mrak, a ne u svetlost.

Nove bolesti

Pojava novih bolesti koje odnose milione ljudi, za poslednjih godinu dana, izuzetno se proširila, a posebno one bolesti koje su izazvane emitovanim virusima, što predstavlja pravi zločin u odnosu na prirodna prava čoveka. Dodajmo tome i bioterorizam, neproduktivno kloniranje koje je nespojivo sa ljudskim dostojanstvom.

Svojinske razlike

Svojinske razlike koje dovode do konflikta odredjenih društvenih grupa, a posebno koje dovode do preteće humanitarne katastrofe, usled kojih, kako je već rečeno, najmanje jedna milijarda ljudi na ovoj planeti ne može ni da zamisli, a kamoli da ostvari politička, gradjanska, ekonomska, kulturna i socijalna prava - usled ekstremnog siromaštva - te svojinske razlike nisu se smanjile, već naprotiv, još više su se povećale.

Mogući izlaz

Sve ovo nas dovodi do zaključka, da su sve do sada pomenute agresije na naš život i slobodu, za prvih godinu dana još više porasle, pa se postavlja sada ono drugo pitanje - pogleda pro futuro koji bi mogao da dovede do većeg stepena demokratske kulture i tolerancije kao atributa te kulture.

Takvo očekivanje ne može po prirodi same stvari da bude ostvareno nekom trenutnom odlukom bilo koga. Demokratska kultura i tolerancija moraju proizilaziti iz čitavog niza metapravnih činilaca: stepen opšte i profesionalne kulture, a zatim, stanje univerzalne svesti i savesnosti, javno mnjenje, medijska naučna i stručna opservacija, politička zrelost i prosvećenost, moralna emancipacija, ckonomska inspiracija i radna etika, socijalni kapital i socijalne kohezije, porodična struktura, ustaljena pravila ponašanja, poverenje u zajedničke norme, tehnička obrazovanost.

Svi ovi metapravni činioci u jednom organizovanom društvu imaju neki svoj stepen i standard i upravo od visine tog standarda zavisi i stepen ostvarenja demokratske kulture i tolerancije. Podizanjem tog standarda na viši stepen ljudskosti, pitanje konstituisanja demokratske kulture ulazi u područje zadovoljavajuće ili podnošljive društvene i pravne tolerancije.

Dužnost je naša i individualna i opšta da učestvujemo u procesu približavanja demokratskoj kulturi. Ako to ne učinimo, postojeće kodifikacije prirodnih prava čoveka ostaće u istoriji zabeležene, ne samo kao iluzije i neostvarene želje, već i kao čin zajedničke odgovornosti onih koji odlaze pred onima koji dolaze.

Evropska familija prava

Kada je reč o univerzumu prava, treba podvući činjenicu da se pozitivno pravo u svojoj vekovnoj evoluciji, sve do druge polovine 20. veka, okupilo u nekoliko familija, čvrsto nesložnih, a ponekad i ekstremno suprotstavljenih. U literaturi postoje različite klasifikacije i moguće tipologije tzv. velikih pravnih sistema učinjene od strane poznatih komparativista.

U svakom slučaju, sve te klasifikacije govore o lokalizmu prava. U ovoj Školi, postavili smo petočlanu klasifikaciju, više kao jednu skicu, nego kao konačnu sliku. To su: evropska pravna civilizacija zasnovana na rimsko pandektnoj osnovi i opštosti pravnih kategorija; anglosaksonsko (common law) precedentno pravo zasnovano na kazuistici i pragmatici; šerijatsko pravo zasnovano na islamskoj religiji; pravo dalekog istoka, dakle, hindu pravo i kinesko pravo zasnovano na običajima i u velikoj meri na religijskim kategorijama.

Zbližavanje

U 20. veku, u izvesnoj meri, nastupilo je zbližavanje, naročito u drugoj polovini toga veka. Dva su razloga ovog zbližavanja: jedan, nazovimo ga, interni razlog, koji se ogleda u nekoj bilateralnoj ili multilateralnoj potrebi, ekonomskog, političkog ili kulturnog tipa, i drugi, nazovimo ga, eksternim, koji se ogleda u implementaciji i internacionalizaciji kodifikovanih ljudskih prava u okviru UN, što predstavlja jedan opšti kohezioni faktor zbližavanja.

Ujedno, to su putevi medjukulturne tolerancije koji bi trebalo da se nadju pod zajedničkim svodom pirodnih (ljudskih) prava koja su svojstvena svim ljudima sveta, bez obzira na njihove razlike po rodjenju ili bilo kakvom ubedjenju.

Dakle, pravo svih pet familija, treba da se putem implementacije, a shodno pojedinim nacionalnim i drugim okolnostima, izgradjuje na stvarnim osnovama potreba i ukupnog identiteta, a ne putem osvajanja ili naturanja jedne familije drugoj.

Takvo postupanje, koje ne bi bilo plod životne potrebe i medjukulturne tolerancije, nego ishodište nekih drugih činilaca koja u svom izvoru ne nose legitimitet pravednog prava - nije pravo harmonije u razlikama, već pravo trenutno jačeg, i to u fizičkom, a ne medjukulturnom smislu.

Penetracija ili tolerancija

Kada je reč o evropskoj familiji prava, posebno o integraciji kojoj teži oko pola milijarde ljudi, tu pored srodničkih prava pojedinih evropskih naroda, sve se više iskazuje prisustvo anglosaksonskog prava, što, samo po sebi, može biti i dobro, ako je to rezultat naučne i životne potrebe.

Medjutim, ta penetracija anglosaksonskog (američkog) prava u evropsko pravno tkivo, često je vodjena nekim drugim izvanpravnim razlozima, što može biti zabrinjavajuća okolnost. Naročito kada su u pitanju neke evropske zemlje, onda ta metapravna ambicija dolazi snagom neke spoljne akumulirane energije, koja, samo sebe vidi na horizontu različitih kultura prava i njihove tradicije. A onaj ko, u orkestru prava, samo svoj glas čuje, taj nikada neće videti kompoziciju niti čuti simfoniju prava.

Koristi se, dakle, neka moćna pozicija, neko metapravno preimućstvo, pa i jezičko, i to sve do te mere da se dovode u pitanje ne samo spomenici evropske pravne civilizacije, već i sama suština i forma prava koja je na ovom kontinentu preživela sve vekove, od Zakona XII tablica i Digesta, pa sve do francuskog Code civil-a, nemačkog BGB i drugih kodifikacija prava evropskih narod

Disharmonija

I zato, ovde treba da bude konstatovano da je nastupila disharmonija u elementima evropskog prava, putem enormne penetracije anglosaksonskog (američkog) prava, zahvaljujući, pre svega, poziciji izvanpravne moći, a ne pozicije naučne moći.

Kada je Napoleon sumirao svoj život, morao je da kaže: ono po čemu ću biti pamćen, to nisu mojih 40 bitaka koje je sve zbrisao Vaterlo. Ono po čemu ću biti pamćen - to je moj Code civil. I zaista je tako, evo u martu 2004. godine u Parizu će se slaviti 200 godina od donošenja ovog Gradjanskog zakonika koji je obeležio jednu epohu u evropskoj pravnoj civilizaciji. Dakle, kulturna vrednost uvek preživi nekulturu rata, ako ne trenutno, onda sasvim sigurno u istorijskom smislu.

Ovde se ne želi istaći da je jedno pravo u odnosu na drugo, na višem ili nižem stepenu razvoja, već se želi istaći da se u mnogim situacijama radi o drukčijem pristupu, drukčijim ustanovama koje su rezultat drugačijeg istorijskog razvoja. Ne kažem, dakle, da je jedno pravo bolje ili lošije, više ili niže, i ako bih to rekao, demantovao bih sebe kao pravnika. Hoću samo da podvučem da se radi o različitim sistemima koji danas treba da se prožimaju u smislu medjukulturne tolerancije i naučne opservacije.

Evropsko pravo se zasniva na filozofiji opštosti pravnih kategorija i njihovoj kodifikovanoj sistematici, dok se anglosaksonsko (američko) pravo zasniva na kazuistici i pragmatici. To su dva pravnička sveta, koja u prisustvu danas kodifikovanih ljudskih prava u okviru UN, moraju da dožive zbližavanje i prožimanje, kao uoslalom i druge familije prava koje sam već pomenuo u ovoj uvodnoj reči, ali taj proces treba uvek da bude vodjen kriterijumom životne potrebe, tolerancije i naučne opservacije, a ne treba da se odvija putevima nenaučne sile i pobune fakta protiv nametnutog prava.

Različitost ustanova

Uzmimo nekoliko ustanova anglosaksonskog (američkog) prava kao primer različitog pristupa pravu i pravnim kat

Kolateralna šteta

Kolateralna šteta, koja se u anglosaksonskom pravu danas naročito ističe, po nekoj vojnoj političkoj opsesiji, trebalo bi da znači neku vrstu opravdanja i izvinjenja za učinjena ubistva ili pričinjenu materijalnu štetu. Takva vrsta štete ne nalazi se na naučnoj skali raznih vrsta šteta koje su poznate evropskom pravu, od rimskog prava sve do aktuelnog evropskog prava. Kao što znate, kao profesor prava, ja predajem više decenija obligaciono pravo evropskog vida i značenja, ali nisam imao prilike da u njemu naučno saznam pojam, obim i pravne posledice kolateralne štete. U evropskom obligacionom pravu stepenovanje krivice na nameru (dolus) i nehat (culpa) je opšte poznata stvar, kako u doktrini, tako i u jurisprudenciji, i to u tom smislu, što se za različite stepene krivice odredjuje i različit stepen odgovornosti, mada je savremena tendencija u evropskom pravu, da štetnik u načelu treba da naknadi celokupnu štetu, dakle, i stvarnu (damnum emergens) i izgubljenu dobit (lucrum cesans) bez obzira na stepen krivice - princip integralne naknade.

Razume se, da bi i evropsko pravo moglo biti »bogatije« za još jednu vrstu štete, konkretno, kolateralne štete, ali to, shodno evropskoj pravnoj civilizaciji, mora biti naučno opservirano i naučno argumentovano.

Mnoštvo različitih ustanova

Pored kolateralne štete, tu su i druge ustanove anglosaksonskog (američkog) prava koje ne korespondiraju sa odgovarajućim ustanovama evropske familije prava, kao npr. mnoga pitanja u materiji obezbedjenja obligacija - hipoteke i ručne zaloge, ugovorna i deliktna odgovornost, ustanova javnog poretka i dobrih običaja savesnosti i poštenja, pojedini načini sticanja svojine, čitav niz procesnih ustanova u krivičnom potupku, kao što je ustanova svedoka saradnika, značaj priznanja okrivljenog, domašaj načela materijalne istine, i mnoge druge ustanove materijalnog i procesnog prava.

Sve su to, dakle, drugačije koncipirane kategorije u odnosu na evropsko pravo, što ne znači, ponavljam to još jednom, da ne bih bio krivo shvaćen, da one treba da budu i dalje razdvojene zidom netolerancije.

Naprotiv, današnji svet prava treba da ide ka univerzumu, ali putem onog kohezionog faktora koji je ugradjen u Univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka iz 1948. godine, i svim drugim dokumentima UN kojima se dostiže širina pravde i kultura razuma, uz neminovno poštovanje tradicionalnih identiteta pojedinih kultura i medjukulturne tolerancije u punom smislu tog značenja.