Kopaonička škola Prirodnog Prava

Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu

Nazad

BESEDE SA KOPAONIKA
Izlazak iz krize

Odgovor bi mogao poći od sledećih momenata:

Napuštanje dogmatske netolerancije

Moramo se osloboditi svih okvira dogmatske netolerancije, pre svega, političke, kako bismo mogli da izgradjujemo pravedno pravo, a ne pravo kao izraz volje i samovolje vladajuće klase, ili bolje rečeno, volje nosilaca političke prolaznosti i zvaničnika državne vlasti.

To bi bio prvi korak na putu ka pravnoj državi.

Ali, tu postoji jedna prevashodno važna stvar. Naime, nije reč samo o verbalnom izjašnjavanju, ta mimikrija nam je dobro poznata, od tih bujica reči i zakletvi, u medijima skoro da i nema drugih vesti, odnosno ima ih, ali se saopštavaju kao sekundarne. U stvari, potrebno je osloboditi se navike, postupka, svesti i namere - da se zakon uvek gazi kada to odgovara trenutnoj volji ili interesu političkog moćnika ove ili one boje.

Napuštanje revolucionarne svesti

Moramo se osloboditi tzv. revolucionarne svesti kao izvora prava koja je ušla u sve pore, kako ranijih, tako i sadašnjih nosilaca javnih funkcija.

Oni koji su po svojoj funkciji dužni da učvrste pravnu sigurnost kao zbirni činilac kvaliteta prava - oni su u mnogim situacijama, držeći se svoje revolucionarne svesti a ne zakona, u mnogim situacijama delovali negativnim primerom nepoštovanja ni zakona, ni suda. Šta znači kada nosioci javnih funkcija kažu - ta presuda suda nije dobra i nju nećemo poštovati. Očigledno, to je pustinja neprava, što nije ni predsoblje pravne države. Dakle, ta ustaljena revolucionarna svest, po kojoj se zakon gazi uvek kad to odgovara detentorima vlasti, mora se supstituisati vaspitanjem da je legitiman zakon iznad njih, a da su oni samo prolaznici, a ne vlasnici vremena, kako to često misle.

I kada je cela stvar zapala u ozbiljnu krizu, onda napuštaju brod koji tone, ali se odmah prebacuju u neki drugi preimenovani brod u svom nastojanju da opet upravljaju ljudima i stvarima.

Kao da su zaboravili onu staru maksimu Nemo auditur propriam turpitudinem alegans, koju će Valtazar Bogišić formulisati: najveća je nepravda kad ko od zla djela svog, još i kakvu korist primi.

Pri tome, nije reč samo o uobičajenoj personalnoj subrogaciji političkih činilaca na osnovu naučno proverenog puta, već o nastupu revolucionarne svesti koja stvara takav politički imperijum koji zarobljava naučni i svaki drugi fakt.

I zato, posle više od pola veka, ta revolucionarna svest, mora sići sa naše scene, i ustupiti mesto stabilnim legitimnim zakonima, kako u njihovom izvoru, tako još i više u njihovoj primeni, prema formuli -jednako u jednakim slučajevima. Samo takvo postupanje vodi u pravnu državu, a ovo drugo sa revolucionarnom svešću kao izvorom prava, vodi u partijsku i antipravnu državu

Koncept prava

Moramo se opredeliti za koncept našeg prava u budućnosti. Složićemo se, mi danas nemamo nikakav koncept u smislu ideje prava i filozofske opredeljenosti.

Emitovanje fraza »idemo u Evropu« i slične političke legitimacije, kao partijski zadatak zvaničnika koji su do juče, isto tako bili na zadatku »udruženog rada i samoupravljanja« - sve to govori samo o stručnom krivokletstvu, bezidejnosti i političkoj prolaznosti i površini stvari, bez dubljeg filozofskog opredeljenja. Danas je na sceni neka dnevna pragmatika, ove ili one vrste, ali dubljeg koncepta prava nema.

Mi danas imamo toliko političkih partija da ih je teško prebrojati. Ipak, pitanje glasi: da li je i jedna politička partija posvetila pažnju konceptu našeg prava, izuzev onih uopštenih i u svemu već amortizovanih reči - pravna država, i vladavina prava, ali to u njihovim programima više je dekor i ukras, nego duboko opredeljenje koncepta prava sa svim njegovim opštim i posebnim atributima.

Za te partije i njihove zvaničnike ozbiljnije je pitanje kako preživeti od izbora do izbora, kako zadržati razne pozicije, od merkantilnih do svakih drugih, i kako umesto proizvodnje pronaći veću donaciju. Otuda, velika je odgovornost na ovim političkim grupacijama za koncept našeg prava.

Raclonalna koncepcija prirodnog prava

Petnaestogodišnji opus Kopaoničke škole prirodnog prava, sada predstavljen i Deklaracijom sa opštim i posebnim odredbama po pojedinim pravnim disciplinama - prihvata racionalnu koncepciju prirodnog prava kao opšti koncept našeg prava. Taj filozofski stav, počev od Aristotela i pre njega, pa sve do Kanta i posle njega, snažno je ugradjen u normativni deo dokumenata UN, počev od Univerzalne deklaracije o pravima čoveka iz 1948, koja se upravo zasniva na filozofiji prirodnog prava racionalnog smera, pa sve do čitavog horizonta dokumenata izgradenih na temelju ove Deklaracije, a koji su svi prožeti kulturom razuma i vrlinom pravde kao osnovnih atributa racionalne koncepcije prirodnog prava.

Prema tome, koncept našeg prava može se naći, ne u frazama, već u delima filozofskog i normativnog opusa racionalne koncepcije prirodnog prava.

Ratifikovane konvencije

Neophodno je primenjivati legitimne zakone i ratifikovane konvencije po metodu komutativne pravde korigovane kriterijumom distributivne pravde. Ili, jednostavno rečeno, medjunarodni standardi i ratifikovane konvencije su sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka i njih treba primenjivati, a posebno u smislu interpretacije domaćeg zakonodavstva kada se rešenja tog zakonodavstva nadju u suprotnosti sa rešenjima konvencija. Drugim rečima, rešenjima tih konvencija treba dati prioritet.

Sudijska nezavisnost

Dosledno sprovoditi princip trodelne podele vlasti, u tom smislu da su naročito sudski organi nezavisni naročito od upravne vlasti, jer je to izraz ne samo pravnog htenja, već i kulture jednog naroda. Bez nezavisnosti sudstva nema ni pravne države.

Kopaonička škola je u više navrata argumentovano iznosila pitanje sudstva (1995. godine, opšta tema je bila Sud i pravo) i to sa više aspekata, a naročito sa stanovišta sudijske nezavisnosti. Ako bi se uzeli u obzir svi tekstovi koji su o ulozi suda i sudijskoj nezavisnoti napisani, mogli bismo reći, da je u okviru Kopaoničke škole zasnovana jedna doktrina koja sveobuhvatno izražava gotovo sva pitanja vezana za ustanovu sudstva, počev od sudijskog statusa, garantije sudijske nezavisnosti, načina izbora sudija, materijalnog položaja sudija, vansudske aktivnosti sudije, sudijski imunitet, način unapredjenja, trajno usavršavanje, obrazloženje sudske odluke, uslovi rada, raspodela predmeta, pravo na prirodnog sudiju, prekomerna ovlašćenja upravne vlasti, itd.

Kao što se vidi, Kopaonička škola o ovom vitalnom pitanju rekla je sve ono što danas predstavlja medjunarodni standard u ovoj oblasti i to sve argumentovno i pravno filozofski utemeljeno.

Zašto

Zašto niko od zvaničnika u ovoj zemlji nije ništa preduzeo da se bar ova pitanja stave na javnu diskusiju, tim pre što su svim kompetentnim zvaničnicima svake godine dostavljana Završna dokumenta gde su bile publikovane sasvim konkretne poruke, iza kojih stoje tomovi knjiga Kopaoničke škole.

Odgovor leži verovatno u tome, što Kopaonička škola nije politička već naučna organizacija, a politički imperijum ove ili one partije, u našim uslovima, uvek je spreman da naučni i životni fakt podvede pod svoje, a ne pod opšte interese.

Još jedanput

Dakle, ponovimo i ove 2003. godine neke istine u ovoj oblasti. Sudijska nezavisnost je neminovna pretpostavka ustanove sudstva. Ona je nasušni hleb, voda za piće i vazduh za disanje svakog suda Prava i Pravde koji se nalazi pod svodom vladavine prava i pravne države.

I zato, pitanje nezavisnosti sudije nije samo pravno pitanje, već pitanje opšte kulture jedne zajednice. Ustanova nezavisnih sudova jedno je od najvećih kulturnih ostvarenja čoveka i njegove državne asocijacije.

Na kojoj se visini nalazi sudstvo jedne zemlje, na tom stupnju je i kulturna vrednost te zemlje.

Tri dimenzije nezavisnosti

Nezavisnost suda pruža se u tri dimenzije: nezavisnost sudije u postupku primene prava - on nije automatizovani primenjivač norme, već stručno, umno i savesno lice koje putem interpretacije normi dolazi do pravednih rešenja, on je treća vlast i poslednja odbrana nepodnošljivo nepravednih zakona; statusna nezavisnost i jemstva ili garancije sudijske nezavisnosti.

Na osnovu ovih stavova, u Uvodnoj reči na Kopaoničkoj školi 1997. godine, bila je postavljena sinteza sudijske nezavisnosti u 12 tačaka (zakon 12 tablica sudijske nezavisnosti) koja je bila i prihvaćena na završnoj plenarnoj sednici Škole te godine.

Pošto je taj deo više puta bio objavljen u edicijama Kopaoničke škole, za ovu priliku neću ponavljati te stavove, ali pošto sada govorimo o pravcima izlaza iz krize našeg prava i u tom smislu jedna tačka je i sudijska nezavisnost - pomenuću samo jednu tačku od pomenutih 12 tačaka: sudija je ličnost javnog poverenja i vršenje sudijske dužnosti ne sme biti predmet nedostojnih uticaja, podsticanja, pritisaka, pretnji ili intervencija, direktnih ili indirektnih, od strane bilo koga i iz bilo kojih razloga. Svako lice koje svojim aktom ugrozi ili naruši nezavisnost sudije, kazniće se po zakonu, a država garantuje nezavisnost sudije doslednom primenom ustavnog načela podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, po kome sudska vlast pripada sudovima.

Sinteza

Posle ovoga zaključujem: sudovi su glavni gradovi carstva prava, a sudije njegovi vladaoci. Oni nisu vizionari kao što je to pravna nauka, ali su oni stubovi prava i pravde i zato moraju biti zaštićeni od svakog akta političke proizvoljnosti i prolaznosti. Oni sude na osnovu legitimnih zakona i u to ime izriču pravdu - veće dužnosti od te nema.

Medjutim, ta penetracija anglosaksonskog (američkog) prava u evropsko pravno tkivo, često je vodjena nekim drugim izvanpravnim razlozima, što može biti zabrinjavajuća okolnost. Naročito kada su u pitanju neke evropske zemlje, onda ta metapravna ambicija dolazi snagom neke spoljne akumulirane energije, koja, samo sebe vidi na horizontu različitih kultura prava i njihove tradicije. A onaj ko, u orkestru prava, samo svoj glas čuje, taj nikada neće videti kompoziciju niti čuti simfoniju prava.

To ne znači da su oni okamenjeni u večnosti i da su nepogrešivi, jer erare humanom est (grešiti ljudski je).

Ali, postoje zakoni koji predvidjaju način izbora sudije i njegov rad, kao i prestanak njegove funkcije, ali samo pod zakonom utvrdjenim uslovima materijalnopravnim i procesnopravnim.

Medjutim, ako se sve to ignoriše, pa se sudije biraju po kriterijumu političke pripadnosti, što sve više uzima maha i to na manje-više javan način, onda je to opet revolucionarna svest kao izvor prava, onda je to opet revolucionarna svest na delu svojstvena nedemokratskom društvu.

Opšte vrednosti

Razume se, bez političkog orgnizovanja, bez pluraliteta političkih stranaka, teško se može videti demokratska organizacija državno pravne vlasti.

Ali ta determinanta prava mora biti u harmoniji sa drugim determinantama, ona ne sme dobiti dejstvo političkog imperijuma koji gazi naučni i sudski fakt. Kada se to desi, dijagnoza je već ispisana, ona glasi: partijska a ne pravna država.

Postoje neke opšte vrednosti koje moraju ostati rezistentne prema uticaju političkih partija - to su npr. crkva, nauka, sud. I upravo zbog toga su, figurativno rečeno, sudije vladaoci prava u njegovoj praktičnoj primeni.

Mogućnost ozdravljenja

I na kraju, ako bismo usvojili i sve ove tačke izlaska iz krize prihvatili kao pojedinačni i opšti način življenja, dakle, ako bismo se oslobodili dogmatske netolerancije, ako bismo se oslobodili revolucionarne svesti kao izvora prava, ako bismo postavili i ostvarivali koncept našeg prava, ako bismo primenjivali medjunarodne standarde i ratifikovane konvencije, ako bismo poštovali trodelnu podelu vlasti, ako bismo poštovali sudijsku nezavisnost kao svetu dužnost - onda bismo se mogli naći na putu rekonvalescencije prava i pravde, na putu demokratske kulture i tolerancije kao neizbežnog svojstva te kulture.

Bliži ljudima

Poštovane kolege, dozvolite mi, da vam na samom kraju ovog Uvodnog obraćanja, uputim reči vere u zajedničku umnost savremenog sveta: pravo kao umetnost o dobrom i pravičnom, demokratska kultura i tolerancija kao izraz najviše duhovne slobode, prirodno pravo racionalnog smera kao univerzalno nadnacionalno i nadklasno i u svojoj transcendenciji pravedno po sebi - ujedinjeni u veliko zdanje dostojanstva čoveka i njegovog socijabiliteta, čine pokretačku snagu sile života, onog života koji na sva zla ovoga sveta odgovara lepotom dobrog.

Pripadnici kopaoničkog Heksagona prirodnog prava, a preko njih i najšira javnost, dužni su i odgovorni pred onima koji dolaze, da im ostave lepotu dobrog, jer da bismo na ovom kopaoničkom vrhu Prirode bili još bliži Bogu, moramo biti još bliži Ljudima.