Kopaonička škola Prirodnog Prava

Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu

Nazad
BESEDE SA KOPAONIKA
2004
KULTURNI IDENTITET I PRIRODNO PRAVO

Uvodna usmena reč koju je autor održao na Sedamnaestom susretu Kopaoničke škole prirodnog prava koji je bio posvećen opštoj godišnjoj temi »PRAVO I KULTURNE RAZLIKE« u okviru stalnog naslova škole »Pravda i pravo« koji je održan 13-17. decembra 2004. godine.

Na ovom simpozijumu podneseno je 311 referata raspoređenih u 6 tematskih oblasti (katedri) Heksagona prirodnog prava: I.Pravo na život (život, zdravlje, ekologija); II. Pravo na slobodu (krivično-pravna i procesna zaštita ličnosti, opšta sloboda ličnosti, upravno-pravna zaštita ličnosti); III. Pravo na imovinu (svojina, kodifikacije, svojina i druga stvarna prava, nasleđe, denacionalizacija i privatizacija, porezi, nepokretnosti, ugovor, odgovornost za štetu, bankarski poslovi, privredna društva, privredni ugovori, osiguranje, radni odnosi); IV. Pravo na intelektualnu tvorevinu (autorsko pravo, industrijska svojina); V. Pravo na pravdu (sudska praksa i uloga suda, procedura, izvršenje, međunarodni odnosi i pravda, pravo Evropske Unije); VI. Pravo na pravnu državu (teorija pravne države, vladavina prava u praksi).

Tekst ove usmene reči zabeležen je audio-tehnikom i kasnije autorizovan (sa označenjem međunaslova) i publikovan pod istim naslovom u časopisu »Pravni život« br. 1-2 iz 2005. godine.

Dozvolite mi slobodu da vam uputim reči prirodnopravne naučne časti, reči bratske izvornosti, a iznad svega, reči vere u jutro novog dana. koje će nam, na univerzumu sile života, doneti više prava na život, prava na slobodu i svih drugih prirodnih prava čoveka koja čine dignitet zajedničke nam umnosti.

Poštovane kolege, srodnici po pravdi, Pripadnici Heksagona Kopaoničke škole prirodnog prava, Vi koji gradite Sedamnaesti krug životopisa ove Škole, Sedamnaesti kolegijum znanja i savesti, epitet prijateljstva i kulturu mira, Vi koji sledite i izvor posebnosti i ušće neprolaznosti naše pravničke vokacije i inlelektualne kulture uopšte, Uvaženi i cenjeni gosti koji dolazite sa različitih strana na ovaj zajednički vrh prirode, tu gde se, možda, više nego na nekom drugom mestu, raspravlja o filozofiji pravde, i to ne samo u opštem, nego i u sasvim konkretnom smislu,

Dame i Gospodo,

Pravo je kulturni čin koji proizilazi iz kulturnog identiteta određene zajednice. Pravo je nekulturni čin koji proizilazi iz nekulturnog identiteta određene zajednice. Između ove dve suprotnosti smeštena je prošlost i sadašnjost celokupne pravne i moralne civilizacije. I po tome, pravo je deo kulture koji nosi onaj legitimitet i legalitet koji odgovara konkretnom stupnju opšte kulture.

Više načelo Kada je pravo postavljeno zajedničkom voljom ili samovoljom jednih u odnosu na druge, onda je ono promenljivo, prostorno i vremenski ograničeno i nikad savršeno. Takvo pravo, koje nazivamo pozitivnim pravom, u svojoj izvornosti i izvršnosti, dostiže onaj stepen svoje kulture koji je utvrđen i životno potvrđen kulturnim identitetom prirodnog prava.

Iako prirodno pravo koje svoj izvor nalazi u autoritetu razuma, nikada i nigde nije bilo postavljeno kao celovit sistem koji bi delovao po metodu pozitivnog prava, ipak ono je, od Antigone i Kreonta, do danas, uvek delovalo kao uzor, kao više načelo i kao kriterijum za ocenu pozitivnog prava u smislu njegovih dobrih ili manje dobrih ili rđavih rešenja. Otuda, empirijsko svojstvo prava često je i nacionalno, dakle, ograničeno okvirima provincijalizma, dok je transcendentno svojstvo prirodnog prava, kao misleća priroda čoveka o apriornim pojmovima, uvek i nadnacionalno, dakle, univerzalno i pravedno po sebi, i kao takvo, prihvatljivo u kulturnom pluralizmu minulog i sadašnjeg sveta. Ono je deo opšte kulture, intelektualne, duhovne i materijalne, nadnacionalne i nadklasne, kulture svakog čoveka i svih ljudi zajedno. Nadmoć empirijskog ili transcendentnog svojstva prava određuje hoće li kultura prirodnog prava, biti udaljena od pozitivnog prava ili će biti sastavni deo njegovih ustanova.

Čulna i umna kultura Prema tome, određeni stepen kulturnog standarda, kao kumulacija činilaca socijalnog kapitala, oblikuje modele pravednog, podnošljivo nepravednog i nepodnošljivo nepravednog prava.

Prevaga čulne kulture uglavnom donosi nepravedno pravo, dezintegraciju i degradaciju univerzalnih vrednosti i različite vrste sukoba, sve do diktature naoružane nepravde, dok prevaga umne kulture prirodnog prava donosi pravedno pravo - jednako postupanje u jednakim slučajevima, univerzalni dignitet čoveka bez obzira na razlike po rođenju ili ubeđenju, razvoj kulturnog diverziteta i toleranciju kao harmoniju u razlikama koja bitno doprinosi da se nekultura rata zameni kulturom mira.

Čulna i umna kultura Prema tome, određeni stepen kulturnog standarda, kao kumulacija činilaca socijalnog kapitala, oblikuje modele pravednog, podnošljivo nepravednog i nepodnošljivo nepravednog prava.

Skica O toleranciji, kao duhovnoj slobodi čoveka i nužnom atributu demokratske kulture, bilo je više reči na ranijim susretima Škole, a naročito na prošlogodišnjem zasedanju kada sam izložio vašoj pažnji jednu skicu koherentne teorije tolerancije, počev od neophodnosti i značenja tolerancije, pa preko polja primene (državnopravni i međunarodni aspekt, socijalna dimenzija, obrazovanje), pa sve do prava na toleranciju kao subjektivnog prava sa elementima prava inter partes i erga omnes, i to kao ustavnu i zakonsku kategoriju.

Stoga, neću se duže zadržavati na ovom vitalnom pitanju individualnog i socijalnog bića, smatrajući da je ovo pređena stranica naše Škole, ali ne u smislu zaborava, već u smislu stalne mladosti, jer se tolerancija ne stiče nikakvim trenutnim dekretom. Ona se živi tako da postaje trajni identitet i integritet našeg života. Onog života koji nas odvaja, ne samo od svakog stepena primitivizma, i ne samo od odmazde i ucene, koja je, nažalost, danas postala prvo slovo u međunarodnom i drugom ophođenju, već i od svakog stepena niže kulture. Po toleranciju se ne ide u ministarstvo tolerancije, kao što se po ljubav ne ide u ministarstvo ljubavi, jer, pored službene dužnosti postoji i dužnost savesti koja je uvek iznad političke prolaznosti.

Eho u Ustavnoj povelji Izlaganja o toleranciji na Kopaoničkoj školi prirodnog prava, možda su poslužila kao inspiracija, ili možda i više od toga, da se u Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja predstavlja sastavni deo Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore, nađe i odredba sa nadnaslovom »Razvijanje duha tolerancije«, gde se predviđa da u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja, države članice podstiču duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzimaju efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet.

Iako je ova norma ostala bez neposredne sankcije, pa u dobroj meri i bez praktične primene, dakle, iako je ona lex imperjecto, ona je ipak načinila neku vrstu inicijative, koja, nadamo se, neće večito ostali samo na stepenu inicijative.

Ovo tim pre, jer se tolerancija poslednjih godina našla u centru zbivanja raznih međunarodnih dokumenata, kao što su: Rezolucija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima i kulturnoj raznolikosti (2000), Univerzalna deklaracija UNESCO-a o kulturnoj raznolikosti (2001), Deklaracija o principima tolerancije UNESCO-a (1995), Istambulska deklaracija (2002) doneta od strane ministara kulture sa temom »nematerijalna kulturna baština, ogledalo kulturne raznolikosti«. Kriza identiteta Ali, kad pomenuh Ustav i rad na donošenju novog Ustava, moram reći da u našoj ustavnoj praksi za poslednjih 160 godina vlada apsolutna ustavnopravna nesigurnost, tako da se život jednog ustava kod nas meri kratkim vremenskim jedinicama. Od 1835. godine do danas, doneli smo 14 ustava (1835, 1838, 1869, 1888, 1901, 1903, 1921, 1931, 1946, 1963, 1974, 1990, 1992, 2003. Ustavna povelja). Razume se, da već taj fakt govori o našoj državnoj, političkoj, ekonomskoj, pravnoj, i uopšte socijalnoj nestabilnosti, ali i više od toga: ona govori o krizi našeg identiteta, pa u vezi s tim, i integriteta. To stanje traje do danas, sa različitim oscilacijama, možda danas i više i značajnije nego u poređenju sa nekim periodom iz naše prošlosti. Prema tome, u našem društvenom biću ima nečeg istorijski nedovršeno, a što bi trebalo da čini osnovu stabilnog ustavnog uređenja. Razume se, da su ti faktori brojni i na njima se neću zadržavati.

Ustavna nesigurnost Ako se danas sa zvaničnih strana ove zemlje najavljuje brzo donošenje novog Ustava od 2-3 meseca, da li to znači da neće biti javne diskusije od najmanje više meseci i da li to znači da su sva otvorena pitanja iz ustavne materije rešena (počev od državnih, pa preko građanskih i političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih, sve do izgrađenog koncepta filozofije razvoja našeg pravnog poretka), i da je ostalo samo da se pismeno formulišu odredbe novog Ustava.

Moguće je izraziti naučnu sumnju u gotovost svih ovih pitanja. Verovatnija je stvarnost, da će i taj zvani novi Ustav doživeti vremensku sudbinu svojih prethodnika, i na taj način produžiti već postojeću krizu pravnog sistema, koja se, koncentrisana u zajedničkom obeležju, zove opšta pravna nesigurnost, kako u pogledu trajanja zakona, tako i još više u pogledu njegove primene odnosno neprimene. Ali, tu se već približavam praktičnoj primeni načela legaliteta i principa trodelne podele vlasti, o čemu će kasnije biti reči kod izlaganja pitanja sudijske nezavisnosti.

Hijerarhija vrednosti

Završavajući ovaj deo, hoću još da primetim: veliki narodi su veliki i po tome što znaju da poštuju svoju hijerarhiju vrednosti, što svoje klasike i kulturne veličine znaju da zaštite od svake oluje agresije i primitivizma, od svakog samozvanog »vlasnika vremena« koji samo sebe vidi na horizontu društvenog pluralizma vrednosti. Naprotiv, oni drugi narodi, mali su i po tome, što svoje kulturne poslenike, svoje opšte vrednosti, stavljaju na prvi žrtvenik trenutnog nasilja i jednoumlja. Kao da im je neko sudbinsko prokletstvo naložilo da se klanjaju pred nekim kamenom antiprava, umesto pred spomenikom prava i pravde kao temeljne vrline čovekove./p>

U okovima revolucionarne svesti Nikako da se oslobodimo revolucionarne svesti kao izvora prava, nikako da savladamo dogmatsku netoleranciju, nikako da shvatimo pravo kao umetnost o dobrom i pravičnom, a ne kao volju i samovolju vladajuće klase odnosno prolaznih političkih partija, koje često zaborave da su samo deo celine čijim interesima imaju da služe.

Sve dok to ne učinimo, lebdećemo i dalje u krizi našeg opšteg identiteta, bez obzira na lepe ali prazne formulacije starog (ili jednog od starih) ili novog (ili nekog od narednih novih) ustava, bićemo i dalje samo jedna »slamka među vihorove«, svetske ili regionalne, prepušteni drugima koji samo svoje interese u centar zbivanja stavljaju.

Pravo na razliku Nastojmo, dakle, da čulnu kulturu, svim svojim zakonskim i nadzakonskim bićem, prevladamo u korist kulture umnosti, naše, a onda i one druge, opšte.

Na tom putu, na toj viziji, mora se istrajati u više parentela, dakle. u više generacija, ako hoćemo da konstituišemo svoj identitet, svoje pravo na razliku, ali uvek u mozaiku kulturnog diverziteta sadašnjeg sveta. Drugim rečima, i sveopšte i posebno, obe čaše moraju se piti ako hoćemo da dostignemo duhovno punoletstvo čovečanstva.

Demanti

Ako i kada to učinimo, demantovaćemo Paskalovu tvrdnju da su tri stupnja među uporednicima dovoljna da poruše celo pravosuđe, jer ćemo se naći na univerzumu neprolaznih vrednosti. Demantovaćemo, bar delimično, tvrdnju Mefistofela iz Fausta -o pravu što se s nama rodilo, brige se, nažalost, i nije vodilo, jer ćemo prirodna prava kodifikovana u dokumentima Međunarodne zajednice, početi i šire i dublje da ostvarujemo.

Konstatacije Posle ovoga, a pre nego što pređem na pitanje različitih činilaca kulturnog identiteta uopšte, i s tim u vezi, različitih familija prava u svetu, a posebno na evropsku familiju prava i njen sadašnji položaj koji obuhvata i naše pravo kao česticu te celine - zadržimo se, samo na nekoliko konstatacija iz opusa Kopaoničke škole i njene Deklaracije o prirodnom pravu (2002), koja je, kao što znate, publikovana na šest svetskih jezika, i koja je, dobila odgovarajući odjek u komparativnom svetu naučnosti i stručnosti.

Ispunjavajući naučni i stručni zahtev Heksagona i sledeći racionalnu koncepciju prirodnog prava i teoriju pravde. Kopaonička škola je za 16 godina života, izgrađivala svoj naučni stav o brojnim pitanjima univerzalnih i regionalnih vrednosti prava i pravnog poretka: postavila je teoriju triparticije koja se tiče odnosa prirodnog i pozitivnog prava (uzorni, supsidijarni i korektivni odnos); razgraničila je legitimitet prirodnih prava od njegovog legaliteta u postupku ostvarenja; imenovala je činioce kulture prava; utvrdila je stepen demokratije kao uslova za konstituciju pravne države; donela je kriterijume za prepoznavanje zakonskog neprava od nadzakonskog prava; primenila je kategorije komutativne i distributivne pravde u sadašnjim uslovima; naučno je formulisala glas protiv svakog nasilja kao opozicije umnosti; formulisala je i izvršila kodifikaciju opštih i posebnih pravila o sudijskoj nezavisnosti u 12 tačaka, i simbolično ih nazvala Dvanaest tablica sudijske nezavisnosti; učinila je skicu teorije prava na toleranciju kao posebnog subjektivnog prava i kao neophodnog uslova demokratske kulture; postavila je teoriju zloupotrebe ljudskih prava; prepoznala je tačke opštosti u dubljoj sferi uzroka nesklada između proklamovanih i neostvarenih prirodnih prava; unela je više jasnoće u aktuelnu terminologiju ljudskih prava odnosno prava čoveka; pokazala je granicu koja razdvaja vladavinu prava od vladavine pravne nesigurnosti.

Naučni opus Sva ova pitanja dobila su naučnu i stručnu argumentaciju, publikovanu u brojnim tomovima (danas 48 tomova) koji čine biblioteku Škole, koja je dostupna i široj javnosti, s obzirom na publikovanje određenih delova (npr. rezimea članaka na engleskom jeziku), biblioteku koja se svake godine multiplicira sa novih 300 referata i 4 toma koji svaki broji preko 1000 stranica štampanog teksta. Sve to pred dve do tri hiljade pravnika svakog decembra - pravnici svih profila i različitih nacionalnosti iz više desetina zemalja evropskog i izvanevropskog područja. Naučni pokret Na taj način stvoren je jedan naučni pokret zasnovan na tradicionalnoj filozofiji pravde, a to znači i na kulturi kodifikacije ljudskih prava kao univerzalnim vrednostima opšte civilizacije.