Kopaonička škola Prirodnog Prava

Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu

Nazad
BESEDE SA KOPAONIKA
Dimenzija ljudskosti

Šireći, dakle, ideju prirodnog prava prema kojoj se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima i koja, obdarena razumom i svešću, treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva, Kopaonička škola istovremeno širi i saznanje da nijedan pravni sistem nije sam po sebi dovoljna celina, baš kao što nijedan čovek nije Ostrvo za sebe. I zato nepravedno pravo u bilo kom delu sveta, nepravedno je za sve nas, jer smo obuhvaćeni čovečanstvom. Tiranija nepravednog prava, isto kao i smrt bilo kog čoveka kao žrtve te tiranije, umanjuje sve nas za jednu dimenziju ljudskosti. Devet glasova

Otuda, Kopaonička škola, na temelju svog opusa, čini glas opštoj javnosti:

  • ona upućuje budnicu svakoj uspavanoj savesti i svojim naučnim pogledom »tamu prosijeca«, tamu, koja se poput nomada, seli i
  • preseljava u različite delove sveta, uvek tamo gde joj kultumi odnosno nekultumi standard, vizu overava;
  • ona svakoj dogmi nauku suprotstavlja;
  • ona Hanibala sa Sokratom sučeljava;
  • ona Kreonta u ritama ostavlja, a Antigonu na Kopaonički vrh postavlja;
  • ona naoružanu nepravdu, nenaoružanom pravdom zaustavlja;
  • ona samozvane vlasnike vremena sa Aristotelom upoznaje;
  • ona časno sudstvo u carstvo prava unosi, a sudijsku nezavisnost u oltar opšte kulture uvodi;
  • ona na svo zlo ovoga sveta, jednom rečju, lepotom dobrog odgovara.
Društvenost

Proklamovano i neostvareno Vratimo se sada, ili počnimo sada, sa pitanjem kulturnih činilaca identiteta određene zajednice. Stepen proklamacije, zaštite i ostvarenja prirodnih prava čoveka, u suštini iskazuje kroz neku vrstu zajedničkog imenitelja celokupnu heterogenost kulturnih činilaca. U tom smislu, imao sam priliku da pre četiri godine, upravo ovde istim povodom (2000. godine) ukažem na kulturu u kodifikaciji i nekulturu u ostvarenju prirodnih prava čoveka. Danas, može se reći, da se taj jaz između proklamovanog i neostvarenog nije smanjio, on se čak, po mnogim pokazateljima, i uvećao.

Činioci kulturnog identiteta Upravo ta okolnost nas još više obavezuje da se zadržimo na različitim kulturnim činiocima, kao što su: filozofija i nauka; religija; moralna zasnovanost i tradicija ustaljenih pravila ponašanja — boni mores; jezik; ekonomska konstitucija i tehnička civilizacija; poverenje u zajedničke norme i socijalna kohezija - pravna i moralna svest; umetnost, obrazovanost i intelektualna kultura; zaštita života i zdravlja; ekološka etika; radne navike; porodična struktura; nasilje i ucena (terorizam) i kultura mira; legitimitet i legalitet pravnih normi - komutativna i distributivna pravda; nezavisno sudstvo u kontekstu trodelne podele vlasti.

Kulturni standard Sve ove determinante u jednom organizovanom društvu imaju neki svoj standard i upravo od visine tog standarda zavisi i širina polja ostvarenja proklamovanih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.

Kulturni standard Sve ove determinante u jednom organizovanom društvu imaju neki svoj standard i upravo od visine tog standarda zavisi i širina polja ostvarenja proklamovanih građanskih, političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.

FILOZOFIJA I NAUKA Filozofija kao nadiskustven racionalni sistem umnosti (i nauka kao racionalno ali saznajno iskustvena disciplina), posebno filozofija, još od Platona i Aristotela i pre njih, postavila je sebi za predmet saznanja suštine sveta i osnovnih principa bića i bivstva. To osnovno pitanje razvilo se u čitav mozaik posebnosti - filozofija bića, prirode, duha, religije, umetnosti, istorije, slobode, pravde, morala i druge oblasti života. Za nas, u ovoj uvodnoj reči, od posebnog značaja biće filozofija prava i to filozofija prirodnog prava, čiji opus započinje u antičkoj Grčkoj i koji nadživljuje vekove sve do danas aktuelnih ljudskih prava, opus koji čini i sadržinu naučnog rada Kopaoničke škole prirodnog prava. Otuda, i pored okolnosti da je ova Škola i do sada koncentrisala svoj pogled i na evoluciju prirodnog prava, učinićemo to u skraćenoj verziji, a sve radi celine pitanja kulturnog identiteta i prirodnog prava. U stvari, to je već davno pređena stranica ove škole, ali radi mogućeg zaborava odnosno radi onih učesnika koji ovde prvi put dolaze, učinićemo taj prikaz u najkraćim crtama.

Svođenje

Antičko shvatanje prirodnog prava koje je poniklo u učenju grčkih sofista i koje je preraslo u filozofski sistem Platona i Aristotela i dalje razvijano kroz rimsku Stoičku Školu, zasnivalo se na tri osnovna stava: 1. zakon kao delo ljudske volje potčinjen je višim zakonima prirode, 2. suštinsko svojstvo prirodnog prava jeste pravda kao moralna kategorija koja ujedinjuje komutativnu i distributivnu pravdu, 3. zakon može biti pravedan ili nepravedan. Evolucija Shvatanje prirodnog prava izraženo u antičkoj grčko-rimskoj filozofiji i etici, poslužilo je kao temelj za dalji razvoj prirodnog prava i to, najpre, u dva pravca: teološka interpretacija, naročito u smislu srednjovekovne sholastike (Toma Akvinski), i interpretacija koja prirodno pravo odvaja od teologije u smislu laicizacije prirodnog prava i svodi ga na racionalno objašnjenje (Hugo Grocijus).

U okviru racionalne koncepcije prirodnog prava, javljaju se opet dva osnovna pravca: jedan, koji prirodno pravo svodi na biološko racionalno objašnjenje, i drugi, koji prirodno pravo objašnjava isključivo autoritetom uma, zbog čega se i naziva racionalno ili umno objašnjenje prirodnog prava.

Biološko racionalna doktrina počev od 17. veka ispoljila je stav po kome se prirodno pravo objašnjava povezanošću čovekovog određenog biološkog svojstva sa njegovim umom. Ta svojstva su ili čovečiji nagon društvenosti (Hugo Grotius, 1583-1645), ili nagon samoodržanja (Hobbes Thomas, 1588-1679), ili stanje bespomoćnosti (Samuil Pufendorf, 1632-1694), ili empirizam (Locke John, 1632-1704), ili jedno imanentno svojstvo čoveka - težnja za životom koje je dirigovano njegovim umom (Christian Thomasius, 1655—1728), ili čovekovo osećanje pravde (Spencer Herbet, 1820-1903), ili racionalno poimanje pravde (Montesquieu Charles Louis de Secondat, 1689-1755), ili, najzad, koherentna teorija biološko umnog prava (Henri Ahrens, 1808-1874). Evolucijom biološko racionalne doktrine, teorija prirodnog prava došla je do čisto racionalne koncepcije po kojoj je razum (ljudski um) izvor ukupnog saznanja, što je proizašlo iz opšte filozofije racionalizma 17. veka (Descartes Rene, 1596-1650). Teorija saznanja

Racionalna koncepcija dobila je svoju filozofsku sublimaciju u 18. veku u delima Imanuela Kanta (Emmanuel Kant, 1724-1804), koja je do danas u suštini ostala jedna od glavnih izvora objašnjenja prirodnog prava. Prema ovoj filozofiji, osnovno pitanje je izvor saznanja. Po ovom shvatanju, nemoguće je saznanje po sebi, jer ono što je subjektivno, ne mora biti i objektivno saznanje. Time se ističe teorija saznanja koja se prostire na dve oblasti: čulna oblast gde je izvor saznanja iskustvo (empirijsko saznanje) i nečulna oblast gde je izvor saznanja um (nadempirijsko, transcendentno saznanje). U saznanju stvarnosti u čulnoj oblasti um je posteriorni faktor pošto su ispunjeni neempirijski uslovi saznanja u smislu forme koja odražava određenu sadržinu, dok u nečulnoj oblasti, transcendentno saznanje se stiče neposredno umom, i to je čist um. U ovome Kant vidi ideju za jednu naročitu nauku koju on zove Kritika čistog uma. Po njemu, um je ona moć koja pruža principe saznanja a priori. Otuda je čist um onaj um koji sadrži principe na osnovu kojih se nešto može saznati potpuno apriori. Prema ovoj filozofiji, pomoću čulnosti predmeti nam bivaju dati, a razumom se zamišljaju. Na toj postavci, zakonski i moralni imperativi proizilaze iz racionalne sfere uma, i oni se ispoljavaju ili na polju morala u vidu racionalne slobode (koegzistencija sloboda) ili na polju prava prema jednom univerzalnom zakonu slobode.

U oba slučaja, ideja morala i ideja prava, nalaze mesta u umu kao apriornoj kategoriji koji je sposoban i za vančulna saznanja. Iz ovoga sledi zaključak da je kod prirodnog prava um zakonodavac, zbog čega se, po ovom shvatanju, ovo pravo i naziva umnim prirodnim pravom.

Dokumenti UN Teorijski izgrađena, racionalna koncepcija prirodnog prava doživela je svoju najširu primenu u drugoj polovini 20. veka, sve do danas, u brojnim dokumentima Ujedinjenih nacija i standardima Međunarodne zajednice, tako da se danas može govoriti, ne samo o renesansi prirodnog prava, već o jednoj, do sada najpotpunijoj kodifikaciji prirodnog prava čoveka koja je učinjena u istoriji pravne i moralne civilizacije.

Kultura razuma i vrlina pravde Brojne deklaracije, povelje, konvencije, završna dokumenta i drugi opšti akti u okvim delatnosti UN kojima je stvoren jedan novi pravnički svet, imaju za svoj zajednički imenitelj kulturu razuma i vrlinu pravde, dva stuba misaonog zdanja racionalne koncepcije prirodnog prava.

Ovako razvijen opus prirodnih prava praćen je danas bogatom književnošću na različitim jezičkim područjima, uglavnom pod naslovom ljudskih prava ili prava čoveka.

Terminološke napomene Izraz ljudska prava je u upotrebi na širokom polju angloameričkog prava koji se proširio i na druga područja, posebno evropska, gde se tradicionalno upotrebljava izraz prava čoveka. Bez obzira na različitost terminologije, filozofija prirodnog prava zajednička je i jednom i drugom izrazu. Nema, dakle, teorije ljudskih prava ni teorije prava čoveka, bez teorije prirodnog prava. Otuda izraz prirodno pravo je genusni pojam i iza njega stoji pravna i filozofska civilizacija od Aristotela i pre njega, do Kanta i posle njega, sve do Univerzalne deklaracije o pravima čoveka (1948) i posle nje.

RELIGIJA

Pored filozofije i nauke, religija kao sistem umnih nadiskustvenih i iracionalnih predstava o ljudskom bitisanju (dihotomija duša-telo), čini neminovni atribut kulturnog identiteta određene zajednice.

Prema jednom autoritativnom mišljenju, religija je glavna određujuća karakteristika civilizacija i u tom smislu, velike religije su osnove na kojima počivaju velike civilizacije.

Brojnost civilizacija Iako u komparativnoj književnosti ne postoji podudarnost u pogledu vrste i broja važnijih civilizacija, ipak se neke civilizacije redovno naglašavaju, kao što su: kineska civilizacija sa konfučijanskom komponentom, japanska civilizacija koja se često zajedno sa kineskom, naziva dalekoistočnom, islamska civilizacija sa brojnim posebnim kulturama (arapska, turska, persijska), zapadna civilizacija u kompoziciji Evrope i Severne Amerike, dok civilizacija Latinske Amerike ima značajna odstupanja u odnosu na izvornu zapadnu civilizaciju, afrička, koja je naučno sporna s obzirom na veliki diverzitet i brojnu pripadnost islamskoj civilizaciji. Grupisana svest Sve ove klasifikacije govore samo o religijskoj i kultumoj raznolikosti sveta gde fundamentum divisionis čini grupisana svest oko osnovnih pitanja nadiskustvene sfere ljudske umnosti. Otuda, sve klasifikacije u ovom domenu ne mogu biti potpune, tim pre, što gotovo svaka religija i civilizacija ima svoje varijacije i različite oblike, često suprotstavljene, iako pripadaju istom izvoru. Tako, prema jednom stanovištu (Enciklopedija britanika), mogu se označiti 33 religije kao posebni autonomni sistemi, ali, ipak sve religije su »mape ljudskog uma«.

Španska škola Filozofija prirodnog prava počev od svog detinjstva u antičkoj Evropi, pa preko srednjovekovne hrišćanske doktrine, sve do Huga Grocijusa (17. vek), imala je svoj teološki oblik i u vanevropskim zemljama, npr. prirodno pravo Španske škole pretočeno na Zapadnu Indiju.

Božansko pravo Kada je reč o uticaju religije na koncepciju prirodnog prava u evropskoj pravnoj civilizaciji starog i srednjeg veka, taj uticaj se kroz istoriju proteže za različitim interpretacijama. Ali, bez obzira na različitost, zajedničko i suštinsko obeležje ovog shvatanja je u Božjoj volji koja se uzima kao osnov svekolikog prava. Po njemu, ne samo prirodno, već i pozitivno pravo se interpretira kao božanska zapovest.

U hrišćanskoj civilizaciji srednjega veka, prirodno pravo je shvatano kao Božansko pravo, ali su interpretacije uglavnom išle u dva pravca: po jednom starijem shvatanju, Božansko pravo se ogleda u volji Božjoj, i kao takvo, ono je savršeno i nepogrešivo. Prema drugom shvatanju, pod uticajem ideja racionalizma, prirodno pravo se shvata kao objektivno savršeno, kao rezultat uma ili Božansko umno pravo. Na prvi pogled, može izgledati da nema razlike između ovih shvatanja, ali se ta razlika ipak uočava, jer prema drugom stanovištu, izvor prava nije prosta volja Božja, već um najvišeg bića.

Teološko racionalno shvatanje Otuda, ovo shvatanje naziva se još i teološko racionalnom teorijom. Za svog predstavnika ova teorija ima Tomu Akvinskog (Suma teologija) koji je defmisao odnos između prirodnog i Božanskog prava: prirodno pravo ima za izvor Božanski um, a to pravo čovek saznaje preko svog prirodnog uma.

U tom smislu, ovaj autor određuje i svrhu zakona, rekavši da je zakon pravilo i mera postupanja ljudskog delovanja koja navodi čoveka da nešto radi ili da se od nečega uzdrži. Svrhu zakona Toma Akvinski vidi u nekom zajedničkom dobru. Ova doktrina je krajem 18. i početkom 19. veka bila u izvesnoj meri potisnuta kao posledica prodora opštih ideja racionalizma. Hrišćanska filozofija toga doba vraća se staroj doktrini Božanskog prava prema kojoj prirodno pravo ne može biti umno, već Božansko voljno. I pored ovih oscilacija u teološkim učenjima srednjovekovnog prirodnog prava, shvatanje Tome Akvinskog ostaje kao najznačajnije i ono će kasnije naći svoju »reinkamaciju« u drugim izvanteološkim doktrinama, posebno u radovima Huga Grocijusa i njegovih sledbenika. MORALNA ZASNOVANOST

Tradicija, moralna zasnovanost i ustaljena pravila ponašanja (boni mores) putem kojih se u vremenu i prostoru prenose kultume tekovine i moralne norme, čine jedan od značajnih elemenata kulturnog identiteta određene zajednice. Po rečima Kanta, mi smo civilizovani, ali još mnogo nedostaje da bismo bili moralizovani. Javni poredak i dobri običaji Pravni poredak u svom legitimitetu mora biti u skladu sa moralnim poretkom koji čini širu osnovu društvenih pravila ponašanja. To se, između ostalog, postiže i ustanovom javnog poretka i dobrih običaja. Javni poredak je pojam koji je inspirisao mnoge autore i skoro da nema poznatijeg pravničkog dela opšteg karaktera, a da ovom pitanju nije posvećena izvesna pažnja. Do danas, ipak je ostao nedovoljno precizan pravni pojam. Tu se mogu izvršiti sledeće klasifikacije: odbijanje mogućnosti pa čak i potrebe definisanja javnog poretka, naznaka nekih opštih osobina u smislu uputstva sudu, sistem nabrajanja zakona javnog poretka, i najzad, definisanje javnog poretka.

Mogli bismo reći da javni poredak podrazumeva skup principa na kojima je zasnovano postojanje i trajanje jedne pravno organizovane zajednice, a koji se ispoljavaju preko prinudnih pravnih propisa i moralnih imperativa koje stranke u svojim odnosima moraju poštovati pod pretnjom sankcije ništavosti.

Proširenja Međutim, iako je javni poredak svake zemlje specifičan s obzirom da izražava različita načela na kojima je zasnovana njena sveukupna konstitucija, ipak javni poredak u hipotezi više kulture prava, danas ne može biti »ostrvo« za sebe na kome se državni lokalitet ponaša samo po svom nahođenju, već se javni poredak sve više proširuje, pa u izvesnoj meri i unifikuje, savremenim međunarodnim standardima izraženim kroz kodifikovano pravo UN i drugim međunarodnim organizacijama.

Time se čini korak ka prevazilaženju pozitivnog prava kao isključivo nacionalnog prava, koje je relativno, promenljivo i nestalno. Takvo pravo sve više postaje sastavni deo zakonodavstva one države koja ga ratifikuje i koja ga kao takvog primenjuje. U suštini, zaslugom prirodnog prava racionalnog smera, ustanova javnog poretka sve više dobija univerzalna obeležja. Dakle, legitimitet u izvoru ovog prava (međunarodni standardi) i legalitet u njegovoj primeni, danas su osnovni stožeri proširenog nacionalnog javnog poretka. JEZIK Jezik kao društvena pojava i najvažnije sredstvo opštenja među ljudima, predstavlja nezaobilazni element kulturnog identiteta određene zajednice. Pored neophodne komunikacije u uslovima društvenosti, svaki socijabilitet preko jezika izražava determinante svoje duhovne i materijalne kulture. Drugim rečima, jedna zajednica se, pored drugih obeležja, prepoznaje i po jeziku u smislu njenog identiteta, često i integriteta. Prema jednoj konstataciji - ljudi sebe definišu pojmovima predaka, religije, jezika, istorije, vrednosti, običaja i institucija. Oni se identifikuju s kulturnim grupama: plemenima, etničkim grupama, religioznim zajednicama, nacijama i, na najvišem nivou, civilizacijama. Otuda, glavni element bilo koje kulture ili civilizacije su jezik i religija. Ako se pojavljuje univerzalna civilizacija, trebalo bi da postoje tendencije u pravcu univerzalnog jezika i univerzalne religije (Hantington, Sukob civilizacija).