Kopaonička škola Prirodnog Prava

Pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu

Nazad
BESEDE SA KOPAONIKA
Jezička kultura i esperanto

Različitost jezičkih kultura treba, s jedne strane, razvijati shodno opštoj kulturi odgovarajuće civilizacije i uže zajednice, a s druge strane, razvijati tendencije u smislu formiranja jednog fonda zajedničkih reči različitih kultura, kako bi se ljudi tehnički mogli lakše sporazumevati. Dakle, taj esperanto treba da bude jezik budućnosti, ali samo u smislu praktične komunikacije koja ne bi niukoliko ugrozila pojedine jezičke kulture, već naprotiv, uticala na njihov razvoj putem većeg stepena multikulturne tolerancije i saradnje u raznim oblastima društvenog života. Često se čuje da je danas tu ulogu na sebe preuzeo engleski jezik. Međutim, prema autoritativnim podacima (Hantington) procenat onih koji u svetu koriste engleski jezik je negde oko 8% (1992. god.). Zato ovaj autor zaključuje, jezik koji 92% ljudi u svetu doživljava kao stran, ne može da bude svetski jezik. U svakom slučaju, treba zaključiti, da jezik i jezička kultura predstavlja otisak i znak prepoznavanja kulturnog identiteta određene zajednice.

Jezik zakona Jezik kao deo opšte kulture nalazi svoje mesto i u legislativi odgovarajuće zajednice. On mora biti u skladu sa opštom jezičkom kulturom sredine u kojoj se ta legislativa stvara i primenjuje (Kaufman, O jezičnosti i pojmovnosti prava). Sasvim konkretno, to znači da jezik zakona mora biti takav da ga razumeju, ne samo pravnici, sudije i advokati, već i nepravnici na koje se zakon odnosi. Razume se, da određena količina stručne terminologije mora biti zastupljena, ali je bitno da zakon bude razumljiv za sve kojima je upućen, bez potrebe za naročitim objašnjenjima pravnih stručnjaka, bar kada je reč o leksičkom značenju pojedinih zakonskih rešenja. U tom smislu treba se setiti poruke koja nam dolazi iz davnina. Seneka je rekao da zakon treba da bude jasan i kratak, kako bi ga svi razumeli. On treba da bude sličan božanskoj poruci.

Zvučna domovina Jezik kao »zvučna domovina« zakona treba da predstavlja značajnu tačku u zakonodavnoj tehnici, ne samo sa stanovišta neke apstraktne čistoće, već, pre svega, sa stanovišta razumevanja zakona od strane pravničke i šire javnosti. Dobar zakon treba da bude i dobar jezički spomenik koji obeležava svoje vreme. Za Stendala se govorilo da je, dok je pisao Parmski kartuzijanski manastir, svako jutro čitao nekoliko odredbi Code civil-a, kako bi izoštrio preciznost i eleganciju svoga stila. A Rudolf fon Jering je govorio da zakonodavac treba da misli kao filozof, a da govori kao seljak. Ove anegdote ovde se pominju samo radi ilustracije važnosti jezika, stila i jezičke kohezije, kojim zakonodavac treba da se služi ako hoće da mu delo doživi i preživi vreme u kome je doneseno.

EKONOMSKA KONSTITUCIJA Ekonomska konstitucija, kao jedan od elemenata socijalnog kapitala, nalazi svoju odrednicu u opštoj kulturi određene zajednice. Posebno danas, kada je ta konstitucija obogaćena i multiplicirana proizvodima visokorazvijenog tehničkog uma i ekspanzijom primenjenog naučnog znanja.

Ekonomski model, počev od primitivne zatvorene autarkične ili administrativno vođene ekonomske politike, sve do tržišne ekonomije i tržišnog poretka ili katalaksije (Hajek, Pravo, zakonodavstvo i sloboda) sa svim pojavnim oblicima takvog ustrojstva - u suštini predstavlja temeljnu determinantu kulturnog identiteta određenog socijabiliteta posmatranog u prostornoj i vremenskoj stvarnosti.

Svojinski odnosi S obzirom da svojinski odnosi i svojinska sloboda sa svojim samosvesnim i regulativnim ograničenjima čine maticu svake ekonomske konstitucije, ukratko ćemo se zadržati na svojinskom pitanju i to sa stanovišta racionalne koncepcije prirodnog prava.

Prema ovoj koncepciji, svojinske razlike (a to znači i društvene razlike) mogu biti zasnovane i održavane samo na zajedničkoj koristi, a ne na štetu i diskriminaciju drugog. Sve što je izvan ove odredbe, čini da svojinska sloboda nije više u okvirima racionalne (umne) doktrine prirodnog prava.

Granice Razume se, da se postavlja pitanje gde su granice svojinske slobode odnosno neslobode u jednoj organizovanoj zajednici. Drugim rečima, koliki je stepen i područje društvene tolerancije u svojinskim razlikama i da li svojinska sloboda može ići preko onoga što je titular te slobode stvorio svojim radom.

Dva odgovora Svedimo sve odgovore na dva osnovna: kolektivistička i državno-svojinska norma i dogma ili konkurencija sposobnosti u uslovima tržišne privrede.

Zastrašujuće okolnosti Sa gledišta našeg univerzuma, prema podacima Đžozefa Stiglica, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju (Protivrečnosti globalizacije), više od 1,2 milijardi ljudi živi sa manje od 1 dolara dnevno, a gotovo polovina celokupne populacije naše planete (2,8 milijardi) sa manje od 2 dolara dnevno, a stotine miliona ljudi se nalaze u ekstremnom siromaštvu i umiru od gladi i nehigijenskih uslova života. To je podatak koji se mora uzeti u obzir prilikom ocene ekonomske situacije sa stanovišta našeg univerzuma.

Utvrđenja Uzimajući u obzir prošlost i sadašnjost organizacije svojinskog pitanja, možemo izvesti sledeće zaključke: državno svojinska ideološka dogma koja državi kao titularu daje i javnopravna i politička ovlašćenja, dakle, pravni i izvanpravni imperijum, nije iskazala istorijsko opravdanje i ona danas u svetu ustupa mesto konkurenciji sposobnosti u uslovima tržišne privrede za koju se vezuje verovanje da ona vodi u ekonomsku i političku demokratiju koja je svojstvena pravnoj državi.

Dakle, podvlačimo razliku između državne svojine u smislu javnopravnog i političkog imperijuma (feudalna, državno socijalistička svojina) i državne svojine kao dominijuma, kada se država kao i svaki drugi subjekt potčinjava zakonima tržišta sa svim uspesima i rizicima. To je svojinska pozicija koja skoro da nema veze sa onom drugom koju smo nazvali imperijumom, gde se svojina javlja samo kao sekundarna pojava, a primarna je politička vlast u svim sferama života. Revolucija ili evolucija

Ostaje pitanje, gde su granice svojinske slobode i u uslovima tržišne privrede, kada u jednom poretku svojinske razlike narastu preko granice društvene tolerancije. Tada nastaje pitanje - revolucija ili evolucija.

Prema racionalnoj koncepciji prirodnog prava, svako nasilje (revolucija), ovde je, po prirodi same koncepcije, apsolutno isključeno. Nasilje i revolucija je izraz čulnosti, a prirodno pravo je izraz umnosti prava. Takvo nepravedno pravo, koje može dovesti i do značajnog društvenog konflikta, ne popravlja se nasiljem, već većim stepenom umnosti i evolutivnim merama (ekonomskom i poreskom politikom) u kontekstu opšteg kulturnog razvoja. U tom smislu, svojina jeste zajemčeno pravo, ali iz svojine proističu i obaveze i njena upotreba ne sme biti na štetu celine. Sadržina, obim i ograničenja svojine određuju se zakonom kao izrazom racionalne snage zajedničke volje. U tom redu ideja stoji i pravilo da je svojina neprikosnoveno pravo njenog titulara, osim ako to očigledno ne zahteva zakonito utvrđena javna potreba i pod uslovom pravičnog i prethodnog obeštećenja.

Produženje docnje S obzirom na postojanje različitih svojinskih sistema u savremenom svetu, pa i onih koji zadržavaju svojinu u smislu državnog imperijuma, očigledni su procesi transformisanja takve svojine u smislu napuštanja državno-svojinske dogme. Održavanje takvog tipa svojine koji državi daje imperijum političke i svake druge vlasti, suprotno je univerzalnom konceptu ljudskih prava koji ima svoju duboku podlogu u filozofiji pravde prirodno-pravnog učenja.

Otuda, zadržavanje, makar i jedne tačke državno-svojinskog mozaika političkog i javnopravnog imperijuma, znači i zadržavanje vremena, produženje docnje u odnosu na međunarodne standarde ljudskih prava u ovom domenu.

Transformisan sistem Transformisan sistem svojinske slobode u smislu pomenutog standarda međunarodne zajednice, omogućava pod jednakim uslovima svim subjektima prava (pojedincima, njihovim asocijacijama, državi), dostupnost svojinskom statusu u uslovima legitimno organizovane i legalno sprovedene konkurencije sposobnosti tržišne privrede. Sticanje i razmena materijalnih i intelektualnih dobara na tako organizovanom tržištu, uz već pomenutu pažnju pravičnog i sigurnog zakonodavstva (poreska politika i sl.) ukazuje na veće mogućnosti ostvarenja komutativne i distributivne pravde kao neminovnog atributa racionalne koncepcije prirodnog prava.

Pravedno zakonodavstvo Već je istaknuto, da proces konkurencije sposobnosti u uslovima tržišne privrede, mora pratiti i odgovarajuće zakonodavstvo. To znači, da zakonski akti ovde moraju biti inspirisani umnošću distributivne i komutativne pravde, a ne čulnošću trenutnog interesa - političkog, nacionalističkog, verskog, rasnog ili grupnog.

Iz ovoga proizilazi, da takvo zakonodavstvo mora pratiti svačiju svojinsku slobodu bez obzira na različitost statusa svojinskih titulara (individualitet ili kolektivitet), kako uživanje i vršenje ove slobode ne bi ugrozilo slobodu drugih preko granica individualne i društvene tolerancije.

Drukčija stvarnost Putem implementacije i internacionalizacije prirodnih prava kodifikovanih u dokumentima UN, posebno ekonomskih i kulturnih, autoritet prirodnih prava dobio je u svom legitimitetu toliko mesta da se moglo govoriti o začecima jednog univerzalnog ili svetskog prava. Međutim, umesto tog prava, u praktičnom ostvarenju nastupilo je vreme nesloge i nasilja jednih u odnosu na druge, došlo je do ogromne razlike između proklamovanih i neostvarenih prirodnih prava čoveka, posebno u svojinskom statusu, o čemu je već bilo reči kod izlaganja »mape« čovečanstva sa stanovišta ekstremnog siromaštva ogromnog broja ljudi.

Uzroci takvog stanja su brojni i raznovrsni, zavisno od opšteg kulturnog standarda određene zajednice i njenih determinanti kulture. Ipak, kada je reč o neostvarenju prirodnih prava na najširem planu, mnoštvo uzroka mogu se svesti na tri osnovna: ekstremno siromaštvo znatnog broja zemalja, postojanje većeg broja antipravnih država, zloupotreba ljudskih prava. Polazeći od uzroka nezadovoljavajućeg ostvarenja proklamovanih ljudskih prava u svetskim okvirima, ovo vitalno pitanje međunarodne zajednice ne može biti rešeno u bliskoj budućnosti. To je društveni proces koji se prostire na neodređeno vreme i čije rešenje zavisi od stepena razvoja svih činilaca koje čine opšti kulturni identitet određene zajednice. Svako drugo pragmatsko i nefilozofsko postupanje u konceptu ostvarenja ljudskih prava, vodi rezultatu kratkog efekta koji u suštini održava provaliju između proklamovanih i neostvarenih prirodnih prava čoveka. SOCIJALNA KOHEZIJA

Poverenje u zajedničke norme - pravne, moralne, naučne i profesionalne, utiče na stvaranje odgovarajuće pravne svesti u smislu poštovanja legitimnog prava, što je, takođe, jedno od svojstava kulturnog identiteta određene zajednice.

Vrline ili nedostaci u kvalitetu i kvantitetu prava moraju se odraziti i na pravnu svest određenih subjekata. Kada se govori o pravnoj svesti, obično se misli na odnos subjekta prava prema pravnoj normi. Reč je, dakle, o spoznaji prava i svesnom odnosu subjekta prema pravnoj normi. Ukoliko se subjekt prava ponaša u skladu sa pravnom normom, spremni smo da kažemo da se taj subjekt ponaša sa odgovarajućom pravnom svešću, da je ta svest razvijena i da se ona nalazi na određenom stupnju skladnosti između subjekta i društvenog poretka kome taj subjekt pripada. Međutim, teško je razvijati pravnu svest u uslovima krize pravnog sistema koja se izražava kroz pravnu nesigurnost kao ishodište nekvalitetnog prava, kako u njegovom izvoru, tako i još više u postupku njegove neprimene ili neobjektivne primene. To znači da se pravna, moralna i socijalna sigurnost odnosno nesigurnost direktno odražava na pravnu svest. Pravna norma, dakle, mora uživati opšti autoritet, ona mora biti saopštena jasno i jednostavno, ona ne sme delovati retroaktivno, rečju, pravna norma mora uživati opšte poverenje sredine kojoj pripada. Kada se to poverenje stekne, pravna svest tada ulazi u faktore kulturnog identiteta pravno organizovane zajednice u kojoj postoji sklad između sistemske i socijalne integracije draštvenih institucija. INTELEKTUALNA KULTURA

Obrazovanost, umetnost i intelektualna kultura predstavljaju kulturni identitet jedne zajednice na polju kreacije opštih vrednosti zajednice. Viši stepen aksiologije u smislu vrednosti i razvijenosti opštih dobara, a naročito vrednost pravde i istine, slobode i dostojanstva čovcka, govori o većem stupnju opšte kulture.

Prema prirodnom pravu racionalnog smera, svako ima prirodno pravo da snagom svoga uma stvara dela iz oblasti intelektualne kulture. Područje opšte slobode ličnosti, posebno svojinske i ugovorne, odnosi se i na intelektualne tvorevine. Pravo na intelektualnu tvorevinu podleže opštim pravilima slobode kao uredene koegzistencije ljudi, slobode čije su granice postavljene istom slobodom drugih. Intelektualne tvorevine, bez obzira da li su izražene kreacijom književnog, naučnog i umetničkog dela ili kreacijom dela iz oblasti industrijske svojine, uživaju zaštitu moralnih i materijalnih interesa tvorca dela. Svako ima prirodno pravo, da u granicama zakona koristi sve tekovine civilizacije - naučne, umetničke, tehničko-tehnološke, kulturne uopšte. Njih čovek zatiče kao delove prirode koji su ljudskim umom od ranije stvoreni. Prema tome, svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja otuda proizilazi. Sloboda kreacije na polju intelektualne kulture u stvari je samo jedan deo prava na opštu slobodu ličnosti koja je proglašena brojnim dokumentima UN, a posebno Univerzalnom deklaracijom o pravima čoveka (1948) i to rečima da svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti. U smislu racionalne koncepcije prirodnog prava, sloboda se shvata kao samosvesna sloboda, jer polje slobode jednog titulara, ograničeno je poljem iste slobode drugog titulara. Prema tome, nema slobode pod nasiljem i nema slobode bez odgovornosti. ZAŠTITA ŽIVOTA I ZDRAVLJA

Visok stupanj kulture jedne zajednice, danas se ocenjuje i utvrđenjem u kojoj meri je ta zajednica organizovala i realizovala zaštitu zdravlja kao uslova života i kao prirodnog prava svakog čoveka na onu vrstu zdravstvene zaštite koja odgovara njegovim potrebama. Mere zdravstvene zaštite moraju uvek biti zasnovane na načelu očuvanja ljudskog digniteta.

Zdrava životna sredina preduslov je ovoga prava. Otuda, svako ima dužnost, a posebno država, da preduzima odgovarajuće akte u cilju očuvanja, zaštite i obnavljanja životne sredine i jedinstva ekosistema Zemlje. Zaštita životne sredine predstavlja integralni deo razvojnog procesa u različitim sferama ljudske aktivnosti i kreativnosti. Prema tome, ekološka etika, danas više nego u ranijim vekovima, pokazatelj je kulturnog ili nekulturnog identiteta određene zajednice.

RADNE NAVIKE Radne navike i radna etika takođe čine element kulturne prepoznatljivosti jedne zajednice. Da bi se pravo na rad moglo adekvatno ostvariti kao prirodno pravo svakog čoveka, pored drugih činilaca zakonske vokacije, mora se računati na ustaljene navike, običaje i moralne dispozicije, jer sve one, u nekoj vrsti kumulacije, čine osnov i preduslov za adekvatnu primenu zakonodavstva iz oblasti rada i radnih odnosa.

Razume se, da oblik svojinske strukture, tržišna ili dirigovana ekonomija, prinuda ili sloboda, bitno utiču na radnu etiku i njen razvoj ka visokom stupnju opšte kulture. Standardi međunarodne zajednice koji se odnose na rad i radne odnose kao polazne i temeljne oblasti u ekonomskoj, socijalnoj i kulturnoj sferi čovečanstva, predstavljaju pokazatelje pravog stanja proklamacija i ostvarenja ukupnosti i nedeljivosti ljudskih prava. Kodifikacije radnopravne i socijalne pravde, čine danas, ne samo maticu opšte savesti i racionalne umnosti, već pre svega, izvor internacionalizacije na koji dolaze različiti nacionalni suvereniteti da potraže svoje potrebe za implementacijom ovih prava u njihova zakonodavstva.

PORODIČNA STRUKTURA Porodica i porodična struktura, kao osnovna ćelija društva, organizovana je na različite načine s obzirom na prostorno vremensku dimenziju. Shodno različitim kulturama i civilizacijama, danas se uvažavaju i različita shvatanja o porodičnom životu, kao i o vrstama porodice, ali uvek u smislu očuvanja i razvoja dostojanstva koje je neodvojivo od čovekove ličnosti.

Ovde ne postoji jedinstven kriterijum nekog zamišljenog kulturnog aksioma, već svaka civilizacija, kultura i religija, ovde ima svoje odgovore i svoje poglede. Prema tome, ako se porodica i porodična struktura uzimaju kao pokazatelji određenog kulturnog identiteta, onda se moraju imati u vidu sve osobenosti metapravnih činilaca koji bitno utiču na izgled pravne regulative u ovoj oblasti. Različitost na polju porodice i porodičnih odnosa mora se uzeti kao socijalni fakt određene sredine, ali uvek u smislu očuvanja dostojanstva čovekove ličnosti. Za razliku od drugih sfera društvenog života, posebno ekonomske sfere, ovde se čak ni u daljoj predvidljivoj budućnosti, ne mogu očekivati neke značajnije unifikacije porodičnog života. Pri tome, danas se kao kulturna tekovina ističe, da sva deca imaju ista prava i dužnosti, bez obzira na bračne statuse njihovih roditelja. Suprotno shvatanje primitivne svesti, ne samo da je protivno prirodnom pravu, nego i svim opšitim aktima međunarodne zajednice u ovoj oblasti.